Bolna istina je da je ukupan broj umrlih u Kini tokom trajanja epidemije, čak i posle revizije, jednak prosečnom broju umrlih u Americi u samo dva dana, kaže naš sagovornik iz Pekinga, psihijatar – erudita svetskog formata i jedna od najmarkantnijih figura srpskog rasejanja na Dalekom istoku

Branko M. Žujović

Dvoje državljane po imenu Raško Radović Srbija je po svetu razvejala na zanimljiv način. Jedan je paroh čuvene crkve Svetog Spiridona u Trstu, a drugi je naš sagovornik iz Pekinga kog je autor ovih redova ranije nazvao najmarkantnijom figurom srpskog rasejanja na Dalekom istoku.

Raško Radović sa istočne hemisfere je erudita svetskog formata. Srbija, kakvu nam je Bog dao, nije dovoljno upoznata s njegovim dragocenim radom, niti iskazuje preteranu volju da to ispravi ili iskoristi.

Naš sagovornik je ugledni psihijatar, čije je akademsko znanje poteklo sa Univerziteta u Beogradu, ali i doktor filozofije sa Sorbone i magistar klasične filologije sa Londonskog univerziteta. Rođen u Vranju, stasao je i diplomirao u Beogradu, a radni vek proveo na klinikama u Sariju, Londonu i Pekingu. U skladnom je braku sa Tao Vang, zvanom Suzana, koja sa mnogo ljubavi prati i podstiče njegov rad, ali i s velikom pažnjom, te zainteresovanošću, neguje veze sa zemljom porekla svog supruga.

Evo kako je ova, po svemu vanredna i značajna ličnost, koja u sebi zbraja ljubopitljivog vranjanskog dečaka, obrazovanog beogradskog mladića, engleskog džentlmena i Pekinžanina zaljubljenog u antikvitete, doživela dane epidemije u Pekingu.

Počnimo razgovor sasvim ličnim pitanjem: kakva je bila prozračnost, dubina i boja epidemije u Kini?
Krajem januara i pošto je Vuhan već bio zatvoren, primetio sam u svojim redovnim večernjim šetnjama u Pekingu da sve više prolaznika samoinicijativno nosi maske i da me gledaju začuđeno, pitajući se zašto je ja ne nosim. Odmah sam savetovao supruzi da se opskrbimo maskama, jer ih možda docnije neće biti u prodaji. I zaista, početkom februara ih nije bilo lako dobaviti u samouslugama i apotekama, ali ta relativna nestašica nije trajala više od nekoliko sedmica.

Kako je epidemija izgledala u kineskoj svakodnevici?

U Pekingu je odmah uvedena zabrana okupljanja. Tako su, recimo, zatvoreni bioskopi, koncertne dvorane, teretane i slično. Mene je pogodilo zatvaranje tržnice antikviteta koju već godinama posećujem svake subote. Metro je uglavnom bio zatvoren, dok su autobusi, praktično prazni, nastavili da saobraćaju.

U naše naselje bio je u počeku dozvoljen pristup samo onima koji tu žive. Svi ulazi su bili zatvoreni, osim jednog u kojem je improvizovan tunel od plastike, na čijem početku su svima merili telesnu temperaturu. Vegetacija u našem naselju je redovno dezinfikovana.

Nisam primetio da su u Pekingu ljudima nametnute neke drastične mere. Istina je da su se sami čuvali. Povukli su se u svoje stanove i izlazili samo kada je to bilo neophodno. Svi su nosili maske. Zaista sam impresioniran samodisciplinom i zdravim razumom Kineza koji i danas, kada je epidemija uveliko pod kontrolom, nastavljaju da nose maske čak i na otvorenom, premda su vlasti objavile da to više nije neophodno.

Po vrhunskom kineskom virusologu Džordžu Gau, maske su odigrale veoma važnu ulogu u suzbijanju epidemije. Na Zapadu, suočeni s nestašicom maski i drugog zaštitnog materijala, vlasti i raznorazni stručnjaci su tendenciozno obmanjivali narod pričama da su one od male koristi. Čak se tvrdilo da su štetne, jer tobože „daju osećaj lažne sigurnosti“. Govorili su da ih ne treba kupovati, odnosno da ih treba koristiti samo ako ste zaraženi, iako je svakom laiku moralo biti jasno da se zaraza takođe prenosi kapljicama i aerosolom, a da su među zaraženima mnogi bez simptoma.

Pitam se koliko je ljudi nepotrebno izgubilo život zbog ove ne samo nespremnosti i nebrige već i masovnog dezinformisanja s katastrofalnim posledicama. Začuđuje da oni koji se diče nekim „svemirskim odredima“ (Space Force) nisu bili u stanju da se spuste na zemlju i tako sačuvaju, jednostavnom zaštitnom merom, zdravlje i živote svojih sugrađana. No to samo pokazuje njihove prioritete.

Kad već nisu bili u stanju da proizvedu maske, zašto nisu progutali svoj ponos i na vreme ih dobavili iz Kine, kao što smo to mi, u Srbiji, učinili. Moja supruga je, inače, poslala maske rodbini i prijateljima u više zemalja. Za to nije bilo potrebno da odlazi u poštu, i tako se izlaže mogućoj infekciji, već je to uradila preko mobilnog telefona i raznih agencija.

Kako ste podneli mere koje je Kina propisala?

U neku vrstu dobrovoljne samoizolacije supruga i ja smo ušli na samom početku februara. Najteže je bilo prvih nekoliko nedelja. Tada se nije znalo kako će se situacija razvijati. Vreme smo provodili, ja radeći na novom rukopisu o teoriji forme, supruga baveći se ikebanom i kuvanjem. Vreme smo takođe „ubijali“ gledajući izvrsne kineske televizijske serije koje se uglavnom bave događajima iz njihovog građanskog rata i japanske okupacije. S prijateljima i rodbinom smo održavali redovan kontakt preko društvenih mreža, budući da su Kinezi veoma društven i solidaran narod.

Za vreme samoizolacije shvatio sam neke prednosti života u Kini. Tako smo se više od tri meseca snabdevali hranom ne izlazeći iz stana. Nekih stotinak metara od nas je prodavnica u kojoj se mogu kupiti kvalitetno sveže voće, povrće i druge osnovne namirnice. Moja supruga bi povremeno poslala spisak potrepština vlasniku, plativši ih mobilnim telefonom. On bi to ubrzo doneo ispred naših vrata, tako da je izbegnut direktan kontakt. Uzgred bi nam s ulaza u naselje ljubazno doneo i ostale prispele pošiljke, tako da ni zbog toga nismo morali da izlazimo iz stana.

U Kini postoji veoma razvijen sistem isporuke nazvan „kvajdi“. Mladići na električnim motociklima donese vam ono što ste kupili na internetu. Tako smo se, recimo, snabdevali izvrsnim crnim hlebom iz nemačke pekare u Pekingu. Za vreme epidemije „kvajdi“ kuririma, međutim, nije bio dozvoljen ulaz u naselje već su porudžbine ostavljali na glavnom ulazu.

U vreme ovakve epidemije valjda najgore što se čoveku može desiti, ako se izuzme oboljevanje od virusa korona, jeste da se razboli od nečeg drugog, te da mora da poseti bolnicu. Ja sam, nažalost, i pored samoizolacije dobio neki bronhitis koji sam „vukao“ duže vreme i koji nije prolazio ni posle nekoliko tura antibiotika. Posle kolebanja odlučili smo se da ipak odemo do obližnje bolnice.

Tog istog dana sam dobio randevu sa specijalistom za respiratorne bolesti, nešto za šta bi u Engleskoj morao da čekam mesecima. U besprekorno čistoj bolnici sve je bilo automatizovano i kompjuterizovano.

Na ulazu je svakome na mobilnom telefonu proverena takozvana „zelena karta“ koja pokazuje da se osoba nije kretala u žarišnim područjima i da nije imala simptome koji upućuju na kovid. Rendgenske snimke i analize krvi lekarka je dobila za pola sata. Uverila me je da situacija nije tako ozbiljna i prepisala novi antibiotik koji sam morao da prekinem da uzimam zbog neprijatnih nuspojava. Tada sam odlučio da se jedino uzdam u kineske biljne preparate i začudo, posle nekog vremena, simptomi su se povukli.

Jedno od glavnih svetskih pitanja ovih nedelja je dostupnost kineskih informacija u vezi s epidemijom. Kakav je vaš utisak, jesu li valjane informacije o dešavanjima u provinciji Hubej i Vuhanu bile prisutne u medijima?

U okviru zlonamerne kampanje, koja se trenutno vodi protiv Kine, tvrdilo se, recimo, da su kineske vlasti utajile broj slučajeva, odnosno obolelih, te da je taj broj navodno pedeset puta veći od onog prijavljenog.

Istina je, međutim, da su vlasti sve vreme korektno i u punoj transparentnosti obaveštavale o broju zaraženih sa simptomima. U protivnom, napravila bi se prava uzbuna na veoma aktivnim kineskim društvenim mrežama. Čak ste na mobilnom telefonu mogli da pratite mapu koja je pokazivala gde i koliko slučajeva ima, recimo, u Pekingu. Tu mapu smo redovno pratili.

To što je u prestonici, gradu sa više od 18 miliona stanovnika, dosad zabeleženo svega 450 slučajeva, od kojih je svega devet sa letalnim ishodom, glasno i jasno govori o efikasnosti mera koje su kineske vlasti sprovele. Tramp je nedavno, ne trepnuvši, tvrdio da je broj zaraženih virusom korona u Kini veći od broja zaraženih u Sjedinjenim Državama. Milion i po… Bolna istina je, međutim, da je ukupan broj umrlih u Kini tokom trajanja epidemije, čak i posle revizije, jednak prosečnom broju umrlih u Americi u samo dva dana.

Zbog ovakvih grotesknih tvrdnji u Minhauzenovom stilu, a poučen prethodnim iskustvom Sadamovog „oružja masovnog uništenja“, Asadovih „hemijskih napada“, da ne pominjem Markale i Račak, sklon sam da više verujem kineskoj verziji događaja. Tu verziju, štaviše, prenose kineske vlasti koje nemaju običaj da šire teorije zavere. Pretpostavlja se, naime, da je virus unela u Kinu američka vojna delegacija koja je krajem prošle godine učestvovala na nekim vojnim takmičenjima u Vuhanu. Pet članova te ekipe je pod čudnim okolnostima vraćeno nazad, jer se očigledno nisu osećali dobro.

Kineski autoriteti, inače, kategorički odbijaju da prihvate da se virus prvi put pojavio u Kini i za to imaju dobre razloge. Tu su, najpre, indikacije da je virus cirkulisao u Americi već krajem godine. Gradonačelnik Nju Džersija, inače pozitivan na kovid antitela, imao je, recimo, tipične simptome već u novembru. Potom, imamo tamošnju epidemiju „gripa“ koja je prošle godine odnela mnoge živote. Zatim misteriozno zatvaranje biolaboratorije u Fort Detriku prošlog leta. Dodajmo tome još i pojavu netipične pneumonije u Italiji, pre nego što se kovid pojavio u Kini. Ta i druga slična pitanja traže odgovore.

Kineske vlasti su nedavno objavile listu sačinjenu od 24 američke laži u vezi s tobožnjom kineskom odgovornošću za pandemiju. U svakom dnevniku Centralne kineske televizije (CCTV) sistematski ih pobijaju. Tako direktan rečnik je sasvim nekarakterističan za obično umerene i diplomatične Kineze, koji uvek slede konfučijanski srednji put. To samo govori do koje mere su iritirani američkim antikineskim fabrikacijama.

Takođe, to znači i da nikada neće prihvatiti odgovornost za propuste u suzbijanju epidemije na Zapadu, Sjedinjenim Državama pogotovo, odnosno propuste koji su doveli do katastrofalnih posledica i prete da ta zemlja nastavi da bude izvor zaraze u mesecima i možda godinama koje dolaze. Izgleda da su i Kinezi najzad shvatili da se prema onima koji s toliko ostrašćenosti beskrupulozno izvrću činjenice, iz sebičnih interesa i čiste zavisti, ne može ophoditi na fin način.

Jeste li pratili dešavanja u Srbiji i drugde?

Jesam. Redovno sam, recimo, gledao programe „Rainjuz24“ i „Frans24“. Porazilo me je što se na tim kanalima mahom pričalo o ekonomiji, a ne o ljudima koji su masovno obolevali i umirali. To je sasvim različito od Kine, gde su ljudski životi i zdravlje bili u prvom planu. Što se ekonomije tiče, verujem da će se Kina, sa svojim ogromnim ljudskim potencijalom, znanjem i elanom, oporaviti pre od Zapada.

Prateći događaje iz zemlje, posredstvom elektronskih izdanja „Politike“ i „Večernjih novosti“, impresioniran sam načinom na koji se kod nas suzbijala epidemija, uz kinesku pomoć i sledeći njihov model. Smatram da je naš predsednik napravio izvrstan potez, direktno se obrativši „bratu Siju“ za nesebičnu pomoć kad ona niotkud nije dolazila. Moja supruga, njena porodica u Vihanu, kao i ja, takođe smo zahvalni kineskom rukovodstvu što nas je, bar zasad, sačuvalo od ove nemani. Poštedeli su nas anksioznosti u kojoj stariji ljudi sada žive, recimo u Engleskoj u kojoj sam proveo svoj radni vek. Mogu samo reći da sam srećan što se sada ne nalazim u toj zemlji. Supruga mi zato u šali kaže: „Ako ne budeš dobar, poslaćemo te natrag u Englesku i to bez maske!“

Kada sam pre nešto više od tri godine objavio reportažu s putovanja u Vijetnam, a prolazio sam kroz Vuhan na putu za Hongkong i dalje za Hanoj, pomenuo sam da je to, posmatrano iz superbrzog kineskog voza, „ružnjikav grad“. Rekli ste mi tada da taj deo putopisa niste preveli supruzi koja bi se možda, s pravom, naljutila. Šalu na stranu, Vuhan nije ružan, ali su nam iz njega doskora dolazile ružne slike bolesti. Kako je epidemija izgledala u očima vaše tazbine?

Svi su, srećom, izbegli najgore, a bili su u samom epicentru epidemije. Zatvaranje grada od 11 miliona stanovnika bez sumnje je moralo da bude dramatično, kako za one koji su ostali u njemu, tako i za one koji u njega nisu mogli da se vrate, pa su morali da se uzdaju u gostoprimstvo drugih gradova.

Odluka o zatvaranju obznanjena je svega deset časova pre njenog uvođenja. Jedan naš dobar prijatelj iz Vuhana je u tih sudbonosnih deset sati uspeo da odveze sebe, suprugu i sina do obližnjeg grada, gde ih je onda dočekao prijatelj koji ih je potom odveo do aerodroma u Nančangu, u obližnjoj pokrajini Đijangsi, odakle su odleteli za Hajnan, ostrvo na jugu Kine gde imaju stan. Tako su izbegli ne samo da budu zatvoreni u Vuhanu mesecima već i da imaju bolje šanse za lečenje u slučaju da obole od kovida, budući da je zdravstvena služba u Vuhanu bila više nego preopterećena. Na ostrvu Hajnan su, doduše, morali da odsede nekoliko nedelja u samoizolaciji.

Šta su vam rođaci preneli kao svoje iskustvo: kakva je situacija bila u samom Vuhanu?

U početku je situacija u Vuhanu morala biti haotična. Na društvenim mrežama su čak kružile priče o pojedincima koji su izvršili samoubistvo, jer nisu mogli da dobiju odgovarajuću medicinsku pomoć. No centralne vlasti su vrlo brzo uputile u grad desetine hiljada lekara i drugog medicinskog osoblja, vojnog i civilnog, da se herojski uhvate ukoštac s epidemijom.

Cela zemlja se mobilizovala da se ovim nesebičnim ljudima obezbede zaštitni materijal i adekvatni uslovi za rad u novoizgrađenim ili za tu svrhu adaptiranim objektima, poput stadiona. Mere samoizolacije su bile mnogo striktnije nego u Pekingu.

Međutim, i pored toga, po pričanju sestre moje supruge, problema u snabdevanju nije bilo, zahvaljujući organizovanim dobrovoljcima koji su ljude u karantinu snabdevali namirnicama, lekovima i drugim neophodnim materijalom. Lokalna uprava u naseljima je uz pomoć dobrovoljaca, koji su išli od vrata do vrata, činila sve da niko ne bude zaboravljen, pogotovo stariji ljudi kojima su čak bili obezbeđeni redovni besplatni obroci.

Onim mlađim i sposobnijim kupovina preko interneta i mobilnog telefona bila je od velike koristi, kao i efikasna isporuka preko gorepomenutih „kvajdi“ kurira koji nisu prestali da rade tokom cele epidemije.

Vlasti su, takođe, organizovale besplatne isporuke hrane čitavim naseljima. Ovo su samo neki aspekti društvene solidarnosti svojstvene jednom dobro organizovanom društvu koje brine o svojim članovima. Solidarnost, kohezivnost, nesebičnost, mobilizacija celog društva i organizovanost bili su presudni faktori u obuzdavanju epidemije.

POUKE O PRIVILEGIJAMA

Svoj radni vek psihijatra proveli ste u Velikoj Britaniji, sada stvarate u Kini. Čini se da nakon decenija u kojima je ekonomija preovladavala u odnosima Zapada i Kine danas ponovo klijaju geopolitički interesi, čak i otvoreni sukobi poput trgovinskog rata, pa i reakcije SAD na pojavu novog virusa korona. Može li se, pitam vas to kao lekara, pojava pomenutog virusa zaista staviti na dušu bilo kojoj državi ili kulturi, u ovom slučaju Kini?

Mada nije bilo lako koncentrisati se u počeku, nastavio sam sa završnim radom na mojoj novoj knjizi „O monadi, obliku u broju“, koju bi uskoro trebalo da objavi „Akademska knjiga“ iz Novog Sada. Takođe radim na jednom drugom rukopisu iz teorije forme, nastavku mojih „Sistema forme u prvim civilizacijama“, objavljenih kod istog izdavača.

Koje sam pouke izvukao iz ove krize? Možda zvuči banalno, ali to je da sam tek sada i u ovim godinama shvatio da je najvažnije od svega biti živ, te da je velika privilegija čak gledati kako se na vetru njišu grane drveća ispred mog stana, kao što to sada činim. Svaki trenutak je dragocen.

DOKTOR RADOVIĆ IZBLIZA

Raško Radović rođen je u Vranju, gde je proveo, kako je navedeno u njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu „Akademske knjige“, nezaboravno detinjstvo i delio mladost s pripadnicima jedne talentovane generacije.

Ponevši solidno gimnazijsko obrazovanje iz rodnog grada, upisuje se na Medicinski fakultet u Beogradu. Po završenim studijama najpre je stacioniran u vojnim ambulantama u Dalmaciji. Nakon izlaska iz vojske zaposlio se kao lekar u današnjoj Republici Srpskoj (BiH).

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka prelazi u Englesku, gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. Najveći deo karijere proveo je kao primarijus u psihijatrijskim ustanovama Sarija i Londona.

Godine 2008. seli se u Kinu, te posle tri godine specijalističkog rada u američkoj bolnici „Junajted femili hospital“ u Pekingu okončava psihijatrijsku karijeru, kako bi se potpuno posvetio svojim drugim interesovanjima.

Kredo dr Radovića je da psihijatar treba da raspolaže širim humanističkim obrazovanjem kako bi bolje razumeo ljude i njihove probleme. Sledeći tu ideju vodilju, celog svog veka zanimao se za kulture raznih naroda, za klasičnu literaturu, filozofiju i umetnost.

Od rane mladosti pasionirani tragalac za vizuelnim stvarima, posebno se interesuje za teoriju forme i izraza, kao i za vizuelno opažanje. Da bi produbio ta svoja interesovanja, početkom 1990-ih provodi nekoliko godina u Francuskoj, gde na Sorboni, pod egidom profesora Žaka Buvresa, najvećeg živog francuskog epistemologa i člana visokoobrazovne institucije Collège de France, radi na doktoratu iz filozofije. Tezu koja ima za temu filozofske implikacije izraza osećanja odbranio je pred komisijom sastavljenom od eminentnih francuskih stručnjaka, dobivši vrhunsko i retko dodeljivano priznanje – félicitations du jury.

Po povratku u Englesku, predaje se, u slobodno vreme, studijama klasične filologije. Najpre je diplomirao (Birkbeck College), a potom i magistrirao na Londonskom univerzitetu (University College London). Tu je imao privilegiju da mu profesori budu vrhunski helenisti poput Herviga Melera i pokojnog Roberta Šarplesa, svetskog autoriteta za grčku filozofiju.

Radović se takođe zanima za interpretaciju ljudske forme i na tu temu je objavio članke na srpskom i francuskom jeziku. Autor je likovnih kritika objavljenih na engleskom i prevedenih na kineski jezik.
„Akademska knjiga“ iz Novog Sada objavila mu je pionirski rad iz teorije forme „Sistemi forme u umetnostima prvih civilizacija i Grčke“ i monografiju „O prozračnosti, dubini i boji“.

Radović živi u Kini, gde je aktivno uključen u kulturni život te zemlje, angažujući se sa svojom suprugom Tao Vang u promociji talentovanih mladih umetnika i vizuelne kulture uopšte.

Pečat, 29. maj 2020.