Ako sam bio, možda sam još uvek tamo. Ako je Sai Baba bio božanstvo – onda je božanstvo, ako je varalica – onda je varalica. Ono što ja mogu da vidim, to je moj lični utisak. Ako bih izabrao unapred da verujem u jedno od ta dva, taj utisak ne bi bio objektivan. Samo je Selim sa strane vikao: „Pušti zmiju, udavićeš je!“, pa sam se na jednoj slici smejao, a na drugoj bio „ozbiljan”…

Branko M. Žujović

Miodrag Mika Radojčin je značajan hroničar Subotice, spreman da fokus svojih opažanja i istraživanja izoštri do krajnjih granica mogućeg. Osim višedecenijskog praćenja i izveštavanja o komunalnoj infrastrukturi grada, pamtimo njegove intrigantne napise o tajnama subotičkog podzemlja, pretočene najpre u feljton, a potom u zanimljivu knjigu “Tajanstveni hodnici Crnog cara”.

Novinarski razmah i naročito sposobnost da stvarnost svojim osobenim uvidima ponekad napregne do granica pucanja, ne znači da je Radojčin mistik ili senzacionalista, već da je u stanju da obuhvati, toplo zagrli, a ponekad i da se hrabro uhvati u koštac sa činjenicama, naročito njihovim interpretacijama sa ove strane poželjnog ili konvencionalnog.

Najmanje poznat deo Radojčinovog publicističkog pregnuća je obimom nevelik, ali značajan putopis iz Indije, naslovljen kao “Avatar”. Sam Radojčin će kasnije, tokom ovog razgovora, objasniti zašto je putopis ostao “kratak”. Premda ispisan na stotinak stranica, taj putopis je bio dovoljan da Radojčina uvrsti među retke sugrađane koji su putovali u Indiju i pritom pisali o njoj. Ili samo putovali i pisali o svojim putovanjima.

Ovaj intervju je prilika da odškrinemo vrata jednog dalekog, a opet po mnogo čemu nama bliskog sveta. Prilika da obnovimo sećanje na to kako su nam ti sugrađani, uvek ispočetka, otkrivali ovaj potkontinent koji, poput Radojčinovih osobenih opažanja i zaključaka, nastavlja da živi na ivici mogućeg i stvarnog.

Radojčinov svet na dlanu

Poštovani gopodine Radojčin, naše pisano putovanje u Indiju mogli bismo da započnemo malo poznatom činjenicom. Vi ste, ako tako mogu da kažem, idejni tvorac putopisnog serijala „Svet na dlanu“ pokojnog Slobodana Mićića. Kako se dogodilo da osmislite emisiju koja je Mićića kasnije proslavila?

Radojčin: Da li sam idejni tvorac serijala „Svet na dlanu“, sada je teško reći i tvrditi. Izuzetno cenim ono što je pokojni gospodin Mićić uradio. Jedino što mogu da kažem, jeste kako se sve to dogodilo i kako sam postao, tako da se izrazim, inspirator takvog poduhvata. A to zahteva malo uvertire, da bi se izložilo.

U najkraćem, pošto sam imao iskustva sa putovanjem u Indiju, početkom 1991. godine dobio sam od turističke agencije „Uranus“ iz Beograda ponudu da vodim jednu grupu u Indiju. S obzirom da je putovanje, koje je bilo više avanturističko nego turističko, bez unapred određenog smeštaja, hotela, programa obilaska i slično, prošlo dobro, vlasnica agencije Alisa Mićunović dogovorila je bila sa Televizijom “Politika” da gostujem u programu i pričam o iskustvima sa putovanja. Sve je bilo potkrepljeno snimcima koje smo tamo načinili kamerom, tako da je putovanje na neki način bilo dokumentarno.

Vlasnica je imala planove da radimo i dalje. Dobio sam njenu ponudu za ture po Egiptu, Nepalu, Burmi, Laosu, Indiji, Tunisu i drugim zemljama, gde bismo lutali mimo uobičajenih turističkih odredišta, u traganju za zanimljivostima. Kao što sam rekao, grupe bi prevashodno bile avanturstičke, umesto turističke u užem smislu.

Rekao sam da bi bilo dobro da usput sve beležimo kamerom. Nakon toga je postignut dogovor da materijal emituje Televizija “Politika” u vidu serijala. Bio je to izazov života. Istovremeno bih se oprostio od novinarske profesije u Subotici i posvetio putovanjima i pisanju putopisa.

Nažalost, raspad zemlje već je bio u toku. Stigla je kriza, malo kome je bilo do putovanja. Vlasnica je zatvorila agenciju. Ideja mi, ipak, dve-tri godine nije davala mira. Nekako u vreme kada je Dragoslav Avramović podigao dinar, učinilo mi se da je, možda, trenutak da se ona realizuje, pa sam zvao redom turističke agencije. U neke sam u Beogradu i lično odlazio, ali nijedna nije bila zainteresovana da se u tako nešto upusti.

Jednoga dana pozvao sam agenciju „Kon Tiki“ i sve izložio gospodinu Mićiću. Napomenuo sam da sam voljan, sa tadašnjih dvadeset godina novinarskog iskustva i objavljenom knjigom „Avatar“, da preuzmem ulogu vodiča i izveštača sa tih putovanja. Samo mi je potrebna kamera, da se sve to snimi. Rekao mi je da je predlog interesantan i da ćemo se čuti. Nismo se čuli, ali je zato krenuo serijal „Svet na dlanu“. Drago mi je da je serijal toliko dugo bio među nama, i ako je moja ideja poslužila kao inspiracija za nešto što je kasnije oduševilo milione gledalaca, mada nisam učestvovao u njenoj realizaciji.

Nemam pretenzija da sam nekakav veliki idejni tvorac, Slobodan Mićić više nije među nama i ne može da se izjasni o tome koliko je moja ideja za njega mogla da bude inspiraivna. Sigurno je mnogo truda uložio da taj serijal osmisli i ostvari, ali tako je bilo. Nekada neko ima ideju, a neko mogućnost da je sprovede u delo… Sudbina, što bi rekli na Istoku.

Komaraca na milione, bez vode za piće

Kako se u drugoj polovini osamdesetih putovalo, makar u Vašem slučaju, u Indiju?

Radojčin: Prvo moje putovanje u Indiju bilo je u novembru 1990. godine, kada se okupila grupa entuzjasta. Grupa je bila samoorganizovana i imala je za cilj posetu selu Putaparti, u indijskoj južnoj državi Karnataka, gde se pripremala proslava rođendana tada čuvenog proroka i čudotvorca Sai Babe.

Interesovao me je Sai Baba. Nisam spadao u njegove poklonike, ali me je privlačila Indija, tako da sam se pridružio toj grupi. Leteli smo za Frankfurt, pa zatim Delhi i Bombaj, odakle smo imali avion za Bangalor, glavni grad Karnatake. Od Bangalora nam je ostajalo još oko 150 kilometara taksijem, do Putapartija, što je bio poseban doživljaj putovanja kroz unutrašnjost starim, ogromnim „dodž“ automobilima, preostalim verovatno još iz četrdesetih godina i epohe engleske uprave.

Prethodno smo „zaglavili“ tri dana u Bombaju, ne poznajući organizaciju letova u Indiji. Sa međunarodnog trebalo je da odemo na aerodrom za unutrašnji saobraćaj. Izgubili smo avion za Bangalor. Našli smo smeštaj u jednom ašramu, koji je bio u sirotinjskom delu Bombaja, sa slamovima okolo. Zbog takvog okruženja noću niko tamo nije ostajao od domaćih. Nas bi zaključali i otišli. Dobili smo jednu veliku salu, spavali smo na podu, na prostirkama, kao za plažu. Komaraca je bilo na milione. Voda nije bila za piće. Imali smo samo ono što smo poneli. Čitavu noć smo slušali viku i gužvu napolju. Gledali smo vatre kako gore, a čula se ponekad i pucnjava.

Ujutro bismo ušli u iznajmljeni autobus sa svim stvarima i odlazili na aerodrom, da vidimo ima li mesta u avionu i pošto mesta nije bilo, snabdemo se hranom i vodom i vraćamo nazad. Tako tri dana, odnosno noći, dok nismo uspeli da uhvatimo let.

U Bombaju smo obišli i pijace i grad, ali Bangalor („Zrno graška“ u prevodu) je bio osveženje. Prelep grad, prijatna mikroklima, oko 25 stepeni, a u Putapartiju, 150 kilometara severnije – pakao od vrućine. Sunce prži od ranog jutra do uveče. Posle deset sati pre podne voda u česmama je već vruća.

Smestili smo se u ašramu gde su bile podignute nadstrešnice na ogromnom prostoru, sa poljskim krevetima ispod. Tu je bila smeštena ogromna masa ljudi iz svih krajeva sveta. Kasnije smo dobili jednu vrstu hangara, neki magacinski prostor sa betonom, bez prozora. Tamo sam imao i mrežu za komarce oko kreveta, ali nije mnogo vredelo. Čini mi se da je napolju ipak bilo bolje. Išli smo u ašramsku kuhinju na ručak. Ogromna trpezarija, gde se jelo na smenu i kuvalo u kazanima i to isključivo vegetarijanska hrana koja po izgledu nije delovala privlačno, ali je nama, gladnima, bila nešto najukusnije što smo probali. I stvarno je bila izvanredna, prilagođena za to podneblje do savršenstva, mada u devedeset odsto slučajeva nismo znali šta je to što jedemo, odnosno koje su biljke u pitanju.

Putaparti, svoje rodno mesto, Sai Baba je izgradio uz veliku posvećenost, maksimalno, što bi danas rekli. Škola, železnička stanica… Uveo j vodovod. Taj ašram često je posećivao tadašnji predsednik Indije i uvek je bio pun stranaca iz svih krajeva sveta.

Okolo je bio život Indije kakav je bio verovatno i pre hiljadu godina. Od „znamenitosti“, jednoga dana popeo sam se na brdo Putaparti, po kojem je mesto dobilo naziv. Na golo brdo, obraslo travom, vredelo je popeti se zbog vidika. Sakupljao sam nekakve svetlucave kamenčiće, a sa vrha je bio fantastičan pogled u daljinu, dolinu, ravnicu i brdašca. Kada sam se vratio, saznao sam da se inače ne ide na to brdo, jer Putaparti znači “brdo zmija“. Imao sam sreću da nisam video nijednu, a ni one mene!

Turista ne istražuje

U čemu je razlika između turiste i putnika?

Radojčin: Pa verovatno u tome što turista ne istražuje. On odlazi na neko odredište, ne volim da koristim stranu reč “destinacija”, u cilju odmaranja i provoda. Najčešće zna da ga čeka i gde ga čeka smeštaj. Zna kakav je smeštaj i kakva je hrana. Zna da će po programu da poseti ovo ili ono mesto, na koncu i koliko će ga sve to koštati.

Putnik baš ne zna sve to. Ako bismo povlačili razliku između turiste i putnika, putnici jesu i jedan i drugi, ali se cilj i način razlikuju. Putnik je više u neizvesnosti, gde će stići i kako će stići, nije vezan za određeni program turističke agencije ili letovanje u apartmanu, te i te kategorije, sa krevetom i doručkom… Putovanje je, u stvari, avantura. Zato sam turističkoj agenciji ponudio da umesto turizma uvedemo – avanturizam.

Drugovao sam sa Tiborom Sekeljom

Među retkim ste Subotičanima koji su putovali u Indiju i pritom iz nje doneli putopis. Sa zadovoljstvom sam, u nekoliko navrata, čitao Vaš „Avatar“. Pored Vas, tu su još Oskar Vojnić, Tibor Sekelj i Irena Šelken. Na neki način i Viktorija Šimon Vuletić koja je 2009. godine sabrala u izložbu ono što nam je, pored ostalog, iz Indije doneo Oskar Vojnić. Putopisi Irene Šelken, premda nisu delo profesionalnog reportera, skladno upotpunjavaju ovaj neobičan, transvremenski kvartet putopisaca. Jeste li u Indiju, onda kada ste tamo putovali, nosili sa sobom iskustva Vojnića i Sekelja?

Radojčin: Naravno da jesam. Tibora Sekelja sam poznavao od kada je došao za direktora Gradskog muzeja u Subotici. Mnogo puta sam odlazio u njegov stan, gde je imao sve te maske i predmete koje je prikupljao širom sveta. To su bili nezaboravni sati. Sedeo sam sa njim, slušao o svim tim njegovim doživljajima i maštao da i ja jednom tako negde krenem. Deo, mali deo tih snova mi se ostvario koju godinu posle njegove smrti, ali ni izdaleka ne mogu prići jednom Tiboru Sekelju, niti uporediti njegov opus, ono što je napisao, sa mojim skromnim i na brzinu urađenim zabeleškicama, usred krize devedesetih i nastojanja da, uprkos svemu tome, nešto napravim.

Inače, knjiga “Avatar”, nesrećna po naslovu jer je već postojala jedna takva Teofila Gotjea, objavljena je 1993. godine. Bila je, u do tada velikoj „Minervi“, jedina štampana knjiga te godine, ne računajući udžbenike.

Što se tiče Oskara Vojnića, njega sam „upoznao“ u detinjstvu, kada sam kao klinac stanovao u tadašnjem Lenjinovom parku u blizini Rahjlove palate, gde je bio muzej. Ogromni muzej bio je prazan po ceo dan, samo je neki livrejisani čiča-portir dremao u portirnici, pa se nas grupa klinaca „ušunjala“ pored njega. Posle njima nije bilo interesantno, a ja sam dolazio sam. Nekada sam se „provlačio“ da me portir ne vidi, a kasnije me je već puštao da ulazim besplatno. Po čitav dan je muzej – Rajhlova palata bio moj!

Tu sam čitao, istaknuto pored zbirke, da je Oskar Vojnić bio lovac i putnik. Naročito su me oduševljavali preparirani lavovi i druge životinje koje je ulovio. Do duše, znatno kasnije se saznalo da su to bili trofeji Eduarda Talijana, pripisani Oskaru Vojniću, ali eto, neku „vezu“ smo imali. Svega nekoliko desetina metara dalje, u Borisa Kidriča 15, živeo je Tibor Sekelj…

Indija je prelepa žena koju poznaješ godinama

Kako Vam je izgledala Indija kada ste kročili na njeno tlo? Željko Malnar je poredi sa prelepom nagom ženom, spremnom za ljubav. Kako se Vama učinila?

Radojčin: Interesantno je to Malnarovo poređenje. Moguće, zavisi kako se doživi… Za mene je Indija bila kao da sam stigao kući. Možda je u tom smislu Indija prelepa žena koju poznaješ godinama, ili ti se čini da si je poznavao još davno, pre tog prvog susreta, pa si je ponovo sreo i konačno pronašao svoju „drugu polovinu“. Kada sam se vratio, zapisao sam: „Čudesna Indija zvuči kao fraza dok tamo ne odete, ako vam ne bude čudesna – znači niste ni trebali putovati!“ Sve je čudesno tamo. Boje, šarenilo, vazduh, ljudi, od prvog koraka kada se stupi na tlo Indije.

Nisam prethodno pitanje postavio baš slučajno. Da li je tačno da je sa Vama, zamalo, u Srbiju došla i jedna Indijka?

Radojčin: Da, interesantna je to priča. Dogodila se kada sam u maju 1991. odveo grupu od dvanaestoro (avan)turista u mesto Vajtfild kod Bangalora. To je jedno selo koje je zahvaljujući Sai Babi, osim što je imalo ašram, dobilo i međunarodno priznati univerzitet u njemu. U blizini je bio izgrađen aerodrom, ali samo selo imalo je neku nedirnutu indijsku atmosferu.

Smestili smo se po kućama. Nas nekoliko iznajmilo je sobe u jednoj kući. Sobe su bile na prizemlju, samo jedna na spratu, bolje da kažem u potkrovlju od lima koji je bio užaren i kada zađe Sunce.

Domaćini, mlađa žena po imenu Lakšmi, što je inače ime indijske boginje izobilja i prosperiteta, njen suprug i dvoje dece od pet-šest godina, živeli su u drugom delu prizemlja. Muža nismo često viđali. Koliko se sećam, bio je nešto stariji čovek, ali Lakšmi nam je svako popodne u sobu u potkrovlju, gde bi se svi okupili, donosila kafu.

Svaki put je sve duže ostajala sa nama. Pričali smo sa njom na engleskom i očigledno joj je prijalo društvo. Kada je došlo vreme da krenemo na put, dok smo se spremali, pitala je, sasvim ozbiljno, da li može da pođe sa nama, u Jugoslaviju. Rekla je da bi htela da živi tamo gde smo mi.

Pitali smo je kako to misli, jer ima muža i decu. Odgovorila je da deca mogu da ostanu sa ocem, a da joj muž „nije u srcu“ – pokazala je na svoje srce!

Mislim da je Lakšmi bila privučena našim „belim magom“ Selimom Ljuljanovićem, koji je na toj zajedničkoj slici – gde smo Slovenka Alanka, Selim, ja i Lakšmi.

Koje od Vaših anegdota iz Indije vredi pomenuti?

Radojčin: Bilo bi mnogo toga da se ispriča. Bila je jedna interesantna noćna avantura u Bangaloru, kada smo u nekoliko rikši na motorni pogon krenuli u neki Deveti kvart, gde smo čuli da postoji jedan hram u kojem boravi neki izuzetni sveti čovek i prorok, a nije Sai Baba. Uglavnom, bio je to neki udaljeni kvart u kojem nije bilo ni struje. Čak ni uličnog osvetljenja. Samo su vatre gorele po ćoškovima. Oko njih su se okupljali ljudi sumnjivog izgleda. Pratili su nas ne baš prijateljskim pogledima.

Nekako smo pronašli hram, mada ni vozači nisu znali tačno gde je, pa su se raspitivali usput. Hram je bio ogroman. Spolja je bio otvoren. Videlo se nešto što je ličilo na oltar na kojem je gorela vatra osvetljavajući čitav prizor.

U unutrašnjosti su bile figure životinja u ležećem položaju, kao sfinge, svaka bar pet-šest metara dugačka i visoka dva-tri metra. Možda su to bili lavovi, ne sećam se. Sve je to spolja ličilo na scene iz filmova o Indijani Džonsu.

Neko se pojavio i rekao nam da guru nije tu, da je otputovao u Evropu. Onda smo se vratili. Usput su nam se rikše razdvojile i nekako smo zalutali u tom Devetom kvartu. Kada smo konačno stigli nazad, ispostavilo se da nam jedna rikša sa tri putnika nedostaje. Nastupila je neizvesnost. Šta je moglo da im dogodi? Dosta dugo je to potrajalo, ali su se konačno pojavili. I oni su lutali, dok nisu uspeli da se vrate.

Službenik ne mora da dođe na posao…

Indija je, kažu, zemlja kontrasta, kako ste to doživeli?

Radojčin: Da pođem od toga da su Indijci vrlo sposobni za sve i da je Bangalor, u ono vreme, bio „silikonska dolina Istoka“ sa proizvodnjom čipova, do toga da je u gradu zubar na ulici vadio zube. Samo je imao pribor i jednu običnu stolicu za pacijenta. U selu je bio krojač, u čatrlji sa nekom starom „singericom“, ali je mogao da vam uzme meru prepodne i do popodne sašije farmerice po meri, nimalo lošije, ni skuplje, nego one sa subotičkog „buvljaka“.

Osim kontrasta između bogatstva i krajnje bede, naišao sam i na one u mentalitetu. Na primer, pre povratka, morao sam da odem na aerodrom da čekiram karte, što se moglo uraditi samo dan pre putovanja. Šalter je trebalo da radi od šest popodne, ali ni u sedam, ni pola osam, još nije bilo nikoga. Svakako da sam bio van sebe, jer niko nije znao da mi kaže zašto šalter ne radi.

U blizini je stajao jedan stariji gospodin, Indijac, obučen evropski, i pitao me je o čemu je reč. Kada sam mu objasnio, rekao je da već dvadeset godina živi u Engleskoj i dodao: „Da, tako je ovde. Službenik bi trebao da radi od šest. Možda će doći u osam, možda u pola devet, a možda danas neće ni doći“.

U tom smislu, engleski kolonijalizam, pored svih loših strana, osim što je izgradio puteve, železnicu i ostalo, uveo je i javne službe, neki red u njima, prema kojem su, inače, Indijci, kako sam imao priliku da se uverim, prilično opušteni. Ne treba zaboraviti ni ulogu engleskog jezika u povezivanju zemlje sa oko tri hiljade jezika i narečja od severa do juga, gde sada sa svakim, od dece pa do najstarijih, možete da se sporazumete na engleskom. Engleski uče “čim se rode”, ali ne zaboravljaju ni svoj jezik.

Sa zmijom oko vrata

Slikali ste se sa zmijom oko vrata. Kakav je bio osećaj?

Radojčin: Jednog jutra u Vajtfildu, dok smo čekali na početak „daršana“, odnosno susret sa Sai Babom u ašramu, pojavila se u selu jedna starija žena sa korpom u kojoj je bila zmija. Nudila je ko želi da se fotografiše. Trebalo je oko vrata da vam stavi zmiju. Objasnila je da je palcem i kažiprstom treba uhvatiti zmiju ispod glave, tako da ne može da vas ugrize.

Neki su bežali što dalje kada su videli zmiju. Meni je bilo interesantno. Hteo sam da probam kako je to.

Uspeo sam da je uhvatim onako kako treba, dok je Selim sa strane vikao: „Pušti zmiju, udavićeš je!“, pa sam se na jednoj slici smejao, a na drugoj bio „ozbiljan“.

Ko god šta mislio, osećaj je bio lep. Verovao sam da su zmije hladne i ljigave, ali sam se uverio da nisu. čak bih rekao da su prijatne. Ne znam koja je vrsta bila, nismo od žene uspeli da saznamo, neki su mislili da je kobra i da su joj izvađeni zubi, drugi da nisu, zbog tehnike držanja, ali svejedno, meni je to bilo zanimljivo iskustvo.

U Indiji ste boravili u ašramu Sai Babe. Da li je Sai Babu bilo teško slikati foto-aparatom?

Radojčin: Fenomen Sai Babe, koji je inače preminuo 2011. godine, dosta je bio prisutan u medijima osamdesetih godina. O njemu sam najviše saznao iz televizijskog serijala o Indiji koji je načinio tada popularni istraživač i putnik Drago Plečko.

Ono što je on prikazao bilo je fantastično i neverovatno. U ponešto od toga imao sam priliku da se uverim, iako, kako sam rekao, nisam spadao u Sai Babine poklonike i obožavaoce. Jednostavno, on je to što jeste. Ako je Sai Baba bio božanstvo – onda je božanstvo, ako je varalica – onda je varalica. Ono što ja mogu da vidim, to je moj lični utisak. Ako bih izabrao unapred da verujem u jedno od ta dva, taj utisak ne bi bio objektivan.

Na kraju, i pored sve nepristrasnosti, u neke fenomene imao sam priliku da se uverim, ili bolje da kažem da sam imao priliku da vidim stvari za koje ne postoji racionalno objašnjenje. Ili možda postoji, ali ga ja do danas nisam saznao.

Kod Sai Babe se išlo na zahtev, na lični razgovor, po grupama. Tražio sam da nas primi, ali moju grupu nije primio. Mogli smo, dakle, da ga vidimo izbliza na tom „daršanu“ i popodne, izdaleka, na stadionu. U međuvremenu su u hramu bili susreti sa pevanjem, ali je bila velika gužva. Na tom „daršanu“, na otvorenom prostoru, on je prilazio prisutnima. Neki su mu davali pisma, drugima je sipao u ruku „vibuti“ – sveti prah koji je izlazio između njegovih skupljenih prstiju. Kada je prilazio iz svog boravišta, pravio je nekakve kružne pokrete rukom i ne mogu da kažem da se nije osećala nekakva energija kako zapljuskuje u talasima.

Bila je priča među prisutnima da ga treba u mislima zamoliti za dozvolu da ga fotografišete. Kada je prišao, zaboravio sam na to. Samo sam snimao. Onda sam se setio priče. U sebi sam ga pitao: „Da li mogu da te snimam?“.

Posle sam odneo film na razvijanje kod lokalnog fotografa. Prvi snimci bili su samo beli kvadrati. Kada sam mu se obratio, imao sam ga na filmu. U fotografskoj radnji to nisu mogli da znaju, pa da podese snimke. Osim čuda, jedino objašnjenje jeste slučajnost, što bi bilo sasvim moguće da nije bilo prethodnog upozorenja u vezi snimanja! Četvrta mogućnost je da sam ja nekako, misaono, uticao na film, što mi se ipak ne čini da je mogao da bude slučaj.

Tajna “vibutija”

Iz Indije ste doneli „vibuti“ koji je, pred Vašim očima, isticao iz ruke Sai-babe. Šta su pokazala laboratorijska istraživanja u vezi „vibutija“ i gde ste ih obavljali?

Radojčin: Taj „vibuti“ ili sveti prah ostao je prilična misterija. Neki ga osporavaju i tvrde da je običan pepeo. Moram, ipak, da pođem od toga da sam gledao kako ga Sai Baba iz svoje ruke sipa prisutnima na „daršanu“, idući od jednog do drugog. Bio sam na drugoj strani, tako da nisam bio među onima koji su ga dobili na taj način. Znam samo da toliku količinu „pepela“ nije mogao da krije u šaci, a da nije imao način da ga vadi iz rukava, niti su bili takvi rukavi da bi to omogućavali. Takvo “muljanje“ bi bilo više nego primetno.

Pošto se „vibuti“ delio u ašramu zamotan u paketiće od papira na kojem su indijskim pismom bile ispisane mantre, nisu ga prodavali, došao sam ipak do tog svetog praha. Zamolio sam po povratku poznanike u laboratoriji subotičkog „Vodovoda“ da urade analizu, koliko oni mogu. Oni su prah dali i tadašnjem institutu fabrike „Zorka“, ali ni jedni ni drugi nisu mogli da utvrde šta je to, osim da je mešavina 95 odsto neorganske i 5 odsto neke organske materije, što se vidi na snimcima ispod mikroskopa. Ustanovili su da je od te neorganske materije 90 odsto potpuno nerastvorljivo. Podseća na pesak, rekli su, ali nije pesak po sastavu. Bili su u čudu.

Neki saputnici verovali su u priče da je „vibuti“ lekovit i upotrebljavali su ga, ali nisam to proveravao. Lepo je mirisao, a mislim da lepo miriše i danas. Imam ga u nekoj kutiji, samo treba da je pronađem.

Tu je i priča o „medu“ koji kaplje iz medaljona Sai-babe… Istok je sav u čudima, dok Zapad čudima više ništa ne objašnjava. O čemu se tu radilo?

Radojčin: Reč je o još jednom fenomenu kojem sam prisustvovao i iskusio ga. Dok smo bili u Vajtfildu, saznali smo da dole, južno, u državi Majsor, postoji jedan hram posvećen Sai Babi. U hramu se, pričali su nam, dešava čudo – na fotografijama Sai Babe na zidovima, kao prašina, sakuplja se „vibuti“ i prekriva ih. Iz dva medaljončića, sa likom Sai Babe i druge njegove prethodne inkarnacije, Širdi Babe, materijalizuje se „amrit“ – sveti med, sve dok ih držite na dlanu.

Dogovorili smo se da odemo u Majsor i nađemo taj hram. Uspeli smo, i stvarno, čovek iz hrama stavljao nam je jednom po jednom medaljončiće, veoma male, pljosnate, od kompaktnog materijala, ličio mi je na gips. Dok smo ih držali, cedio se med u količinama da smo mogli da ga skupljamo u bočice. Doneo sam jednu količinu od oko pola decilitra u bočici, ali je vremenom od stajanja ispario i ostao je samo suvi talog. „Amrit“ nisam davao na analizu, ne sećam se iz kog razloga.

Ljutina koja guši

Kako ste doživeli indijsku kuhinju?

Radojčin: O hrani u ašramu već sam rekao da je bila izvanredna. Pamtim neke događaje vezane za indijsku kuhinju. Jedno veče u Bangaloru otišli smo u restoran sa indijskom hranom, baš onako otmeni restoran, sa muzikom. Naručivali smo uglavnom nama nepoznata jela, beskrajno se raspitujući kod konobara šta je šta.

Video sam u jelovniku ljutu piletinu sa pirinčem. Pisalo je „hot“ – ljuto. Obradovao sam se, baš volim ljuto, a znam šta je piletina, znam šta je pirinač, ne moram da razmišljam. Kada su mi doneli, sa prvim zalogajem doživeo sam gušenje od ljutine. Nikakva voda nije mogla da mi pomogne. Bilo mi je potrebno puno vremena da dođem do daha. Bilo je to nešto najljuće što sam u životu stavio u usta, a inače baš podnosim ljuto! Nisam mogao da pojedem svoju piletinu sa pirinčem.

Još jedan zanimljiv doživljaj imao sam kada sam sa našim taksistom Nazirom, momkom koji nas je svaki dan vozio, bio u Bangaloru. Nešto smo čekali, pa me je odveo na ručak u restoran gde on jede. To je bilo u nekom siromašnom, pijačnom kvartu. U stvari, bila je to neka vrsta konobe, gde se jede tako što se sedne na zemljani pod. Onda vam donesu i stave jednu veliku tacnu na kojoj je u sredini „čapati“ – njihova vrsta hleba. Kao kada se testo zamesi i razvije u pljosnate krugove od dvadesetak centimetara u prečniku, pa se to s jedne i druge strane ispeče na plotni.

Oko čapatija su na tacni bile posudice. Dvanaest posudica sa dvanaest sosova različitih ukusa – od slanih, slatkih, ljutih i tako dalje. Ne znam koji sve ukusi, ali ih je bilo dvanaest, tako su mi rekli.

Nazir je jeo rukama, tako što je lomio čapati i onda vešto i brzinom munje komad umakao u svaku od posudica pre nego što bi ga stavio u usta. Ponudili su mi „escajg“, ali sam hteo da budem „Indijac“ pa sam rekao da mi ne treba. Onda sam gledao kako to Nazir radi i pokušao isto, ali sam ubrzo bio „upackan“ do lakata. Na kraju su mi, ipak, doneli pribor da mogu da jedem pristojno.

Bliži smo nego što nam se čini…

Šta je za Vas Indija, posle svih iskustava?

Radojčin: Postoji jedna naša prastara narodna pesma koja kaže:

Šta no nose te junake

Mile borce triglav-boga

Triglav-boga te trojice

Višnjeg boga stvoritelja

Jakog Žive rušitelja

I branjanja Branitelja…

U toj našoj pesmi jasno se raspoznaju vrhovna indijska božanstva: Višnu, Šiva (Živa) i Brama, tačno po svojim „resorima“. Imamo višnju, drvo boga Višne. Imamo u jeziku četrdesetak odsto sanskritskih reči prema profesorki Branislavi Božinović, sada već pokojnoj, i njenoj knjizi Srpsko-sanskritski rečnik.

Indusi imaju ritual paljenja vatre koji se naziva agni-hotra. Prepoznajemo oganj, odnosno vatru. Veda je znanje a mi kažemo videti – kada vidiš onda znaš, pa slavimo Vidovdan, dan boga Vida, odnosno Veda. Angaraka je ugarak. Konda – punđa, kod nas se kaže konđa. Dama je na sanskritu domaćica, oni kažu kuta, mi kažemo kuća, i tako dalje.

Kada sam rekao da sam u Indiji bio „kod kuće“, mislio sam i na to. Na genetiku.

„Indija je konačan smisao i kraj svih putovanja, ulazak u sveobuhvatu i sveprožimajuću svetlost samosvesti. OM MANI PADME HUM, Svići, Veliko Sunce, Rosa je na Cvetu Lotosa“, zapisao sam 5. novembra 1988, tačno dve godine pre putovanja.

Ako sam bio, možda sam još uvek tamo

Da li je kod Vas, nakon povratka, postojala čežnja za Indijom?

Radojčin: Da i ne. Ako sam bio, možda sam još uvek tamo. Da li imam čežnju da se vratim? Možda je to pravo pitanje. „Svi susreti i rastanci su samo privid, sva putovanja i kretanja vode povratku u jednu istu tačku“. Ili da još jednom citiram samog sebe: „Povlačim se u sebe – ruke, noge, glavu smanjujem, klizim kao rastopljena masa kroz pod, u zemlju, sve dublje i dublje, prema njenom drugom kraju. Kada izronim na površinu biću neko drugi, i biće Sunce i toplo, i okupaću se u Gangu kojim plutaju leševi ljudi i životinja, a gubavi i bolesni ispiraju rane vodom Svete Reke“.

Osim u Indiju, putovali ste i u Egipat. Šta ste tamo videli, osim piramida?

Radojčin: U Indiji, u Bangaloru, postoji proročište Šuka-Nadi. Kažu da su na pet hiljada godina starim palminim listovima, na sanskritu, zapisani svi životi, i prošli i budući, koje su ljudi imali na ovoj planeti. Meni su pročitali da sam jedan od života odživeo u Egiptu. Gledajući ezoterijski, možda mi je i Egipat zbog toga isto tako blizak kao Indija.

Jedno klasično turističko putovanje u Egipat podrazumeva, svakako, obilazak piramida, posetu hramovima i grobnicama u Memfisu. Video sam Kairo, džamiju izgrađenu od oplate skinute sa piramida, staro mamelučko groblje gde u grobnicama živi, neverovatno, ali tako su rekli, milion najsiromašnijih stanovnika.

Video sam Kairo noću, sa broda na Nilu. Uobičajeno noćno krstarenje, ali je prizor veličanstven. Ne znam kako je danas, posle svih ovih islamskih „buđenja“ i „revolucija“, ali onda sam susreo jedan dobar i tolerantan narod kom nije smetala druga vera.

Zanimljiva je Vaša priča sa kairske pijace. Mogu li da Vas zamolim da je podelite i sa čitaocima?

Radojčin: Upravo da se nadovežem na prethodno. Jedna priča je vezana za piramide, gde su me Arapi proglasili za mađioničara. Kada smo došli do Keopsove piramide i zakoračili u hodnik, setio sam se da imam visak. Počeo sam da ga vrtim i postavljam pitanja. Odjednom, ne znam odakle, stvorili su se, okupili su se oko mene. Bili su očigledno radoznali i veoma uzbuđeno su nešto komentarisali. Pitali su me da li sam ja mađioničar. Pokušao sam da im objasnim čemu služi visak i kako se koristi, a njima su oči bile razrogačene. Pitali su u kojem sam hotelu. Oni bi da dođu uveče, da im pričam o tome! I da im „gledam“ s viskom.

To sa pijacom, ako ću pravilno napisati “Than-halili”, bio je moj samostalni iskorak iz programa jednoga dana, da posetim „zabranjeno područje“. Naime, prethodno su nam pokazali pijacu i vodič nam je rekao da tu možemo samo sto, dvesta metara u krug, jer dalje stranci ne idu i niko se nije vratio neopljačkan. Pijaca je ogromna i zauzima čitave kvartove, milion-dva ljudi se, navodno, kreće po njoj u svakom trenutku.

Pošto smo bili smešteni u delu Kaira koji se naziva Heliopolis, u hotelu „Oziris“, sutradan sam seo u taksi i otišao da obiđem pijacu. Išao sam sve dalje i dalje. To su ulice, čitavi kvartovi, a svaki je za neku drugu vrstu robe. Otišao sam daleko, fotografisao sam što mi je bilo zanimljivo. U jednom trenutku prišao mi je dečkić od sedam ili osam godina. Na tečnom engleskom rekao je da me zove njegov tata, da dođem. Otišao sam. Čovek je imao nekakvu prodavnicu raznovrsnih stvari, suvenira, parfema, svačega. Odveo me je unutra, pošto je pitao odakle sam. U njihovom boravku, tamo smo seli na pod, okupila se porodica. Doneli su čaj. Ponudio me je cigaretom, što nisam mogao da odbijem iz pristojnosti, iako nisam pušio. Razgovarali smo dugo, svašta ga je interesovalo. Imao je i dva starija sina.

Na kraju je rekao da mogu da pogledam šta imaju, ali da ne moram ništa da kupim. Uzeo sam neke sitnice, fotografisao mu prodavnicu i sinove, dali su mi adresu i obećao sam da ću im poslati slike. Ispratili su me kao gosta koji im je bio u poseti.

Bilo je vreme da se vratim u hotel. Pomalo se raspitujući za taksi, a malo po sopstvenom osećanju, izbio sam na ulicu sa saobraćajem i našao taksi. Na pijaci je bila pešačka zona. Onda smo krenuli. Kažem vozaču – Heliopolis, hotel „Oziris“. Pita me – gde je to? Kako gde je, pa mu ponovim. U hotelu sam bio zaboravio karticu koju smo dobili, na kojoj je pisala adresa. Rekli su nam da je obavezno uvek nosimo, gde god da pođemo.

Sada se vozimo, i taksista stalno pita – gde, gde? Staje kod saobraćajca pa ga pita, pa opet ne zna. Polako gubim živce. Ovaj nešto izvodi, da me opelješi. Kako ne zna gde je “Heliopolis”, pa neka me samo tamo odveze, pa ću se snaći. Ali, vidim da ne glumi, da je i on stvarno nervozan. Ipak, ne odustaje. Zaustavlja se, pita kolege. Prolazi vreme, možda i čitav sat.

Usput nas zaustavlja neki oficir, vojno lice. Šofer mi kaže da sada ništa ne govorim. Oficir ulazi i kaže mu nešto. Vozač nas obojicu vozi, oficir potom izlazi, niti šta kaže, niti plaća. Taksista mi onda objašnjava da su kod njih zatvori „veoma gadni“.

Pokušavam da se setim šta je pisalo još na toj kartici i konačno mi sine poznata reč: Banat! Da, baš se tako naziva taj deo, Banat. Kada sam mu rekao Banat, poskočio je radosno na sedištu. Sve mu je bilo u trenutku jasno. Stigli smo do hotela za kratko vreme. Pitao sam se koliko li će ovo da me košta, hoću li imati dovoljno novca za ovakvo neplanirano “razgledanje” Kaira? Ali, taksita obračunava neku minimalnu cenu. Otprilike koliko sam platio prilikom dolaska. Dajem mu još toliko, skoro da neće da primi. Tako sam naučio da se nekada daleko u svetu treba setiti i svog rodnog kraja!

Vaša putovanja poklopila su se sa raspadom Jugoslavije, kako ste to doživeli?

Radojčin: Imao sam grupu koja je bila Jugoslavija u malom – jedna Slovenka, jedan musliman, dvojica Rusina i dve gospođe Hrvatice, pored ostalih. Nismo imali nikakvih problema da se sporazumemo. S druge strane, prethodno, na rođendanu u Putapartiju, pored naše grupe iz Srbije, bila je jedna grupa iz Hrvatske. Ona je bila smeštena na drugom kraju ašrama. Za vreme ručka posebno je bila dalje od nas u trpezariji, ili u različitoj smeni. Vodio ih je jedan franjevac u odori, a sa njima je bila i književnica Vesna Krmpotić. Moram da kažem da smo, pre polaska na put, zakazali susret sa Vesnom Krmpotić u hotelu „Slavija“ u Beogradu, gde nam je objasnila najvažnija iskustva i dala uputstva za boravak u Indiji.

Dok smo bili u ašramu, mislili smo da bi bilo dobro da se družimo sa grupom iz Hrvatske. Naša „delegacija“ otišla je jedno veče da im to predloži. Odbili su. Ni gospođa Vesna nije više razgovarala sa nama.

Na povratku sa drugog putovanja, to je bilo drugog juna 1991, kada smo se vraćali preko Rima, neplanirano smo imali zastoj i priliku da razgledamo Rim, dok nismo dobili JAT-ov avion da nastavimo dalje, direktno za Beograd. Ali, otišli smo iz jedne zemlje i shvatili da smo se vratili u drugu, jer smo, opet mimo reda letenja, morali da sletimo u Split, kako su nam objasnili, radi pasoške i carinske kontrole. Na aerodromu pri izlasku iz aviona sačekali su nas sa kalašnjikovima i psima. Sproveli su nas do „kontrole“, gde smo morali da pokažemo isprave i damo podatke: ko smo, odakle smo, gde smo bili, gde idemo… da bismo dobili „uverenje“ ili „dozvolu“ da možemo da nastavimo do Beograda. Tako se završilo to putešestvije, povratkom u podeljenu zemlju.