Nakon onoga što sam o dešavanjima u bolnici objavio, supruga mi je rekla da, ako u bolnicu ikada uđem, živ sigurno neću izaći. Ovoga puta mi ništa nije rekla

Branko M. Žujović

Kažu, bio je engleski soj. Zašao mi je podmuklo, s leđa. Kao engleska konjica Francuzima u bici kod Poatjea. Da se sa mnom nešto dešava, primetio sam jedino po blago povišenoj telesnoj temperaturi. Blaga omama skoro da mi je prijala.

Genski test na kovid 19 bio mi je pozitivan.

Prvi put sam zvanično otvorio bolovanje. Kao pravi novinar, bolovao ponekad, do duše vrlo retko, jesam, ali zvanično na bolovanju do sada nisam bio.

Prepustio sam se miru odsustva iz ključale redakcije. Nije bilo loše makar na trenutak biti deo sistema.

Nisam imao zdravstenu knjižicu, kao što je nemam ni danas. Kolega mi je ljubazno pribavio odštampanu potvrdu o plaćenim doprinosima koju je ostavio ispred vrata. Pažnja porodice i lekara mi je godila.

Pripisao sam to osetljivosti srednjih godina.

Čitao sam spokojno “Dvanaest portreta” Dobrice Ćosića i naizmenično bindžovao “Sopranove”. Društvo pisaca i gangstera iz Nju Džersija slagalo se kao dinja sa parmskom šunkom.

A onda je, desetak dana uživanja kasnije, đavo odneo šalu. U magnovenju sam mogao da čujem kako kuca na vratima. Moja telesna temperatura odskočila je kao na trambolini, ali nimalo nije poštovala silu gravitacije. Drugih simptoma nisam imao, samo sam tonuo.

Teško ranjeni Toni Soprano vozio se u komi automobilom sa Pusijem koji ga je cinkario Ef-Bi-Aj-u i bio odavno na dnu okeana, neodoljivom prodavačicom automobila Glorijom koja se bila ubila i iskasapljenim Ralfijem koji je zaista bio gnjida, a koji je tom prilikom imao onu jezivu gusenicu na potiljku.

Oni koji su odgledali “Sopranove” znaju o kakvom je hororu reč.

Na trenutke, više nisam bio siguran jesam li i ja u tom automobilu ili nisam. Lekovi koje sam uzimao najmanje tri dana nisu davali nikakvog efekta.

Razumeo sam da moram u bolnicu.

Nakon onoga što sam o dešavanjima u bolnici objavio, supruga mi je rekla da, ako u bolnicu ikada uđem, živ sigurno neću izaći. Ovoga puta mi ništa nije rekla.

Prijem u bolnicu je jednostavniji nego što sam mislio. Doneo sam, sada već sa dosta uložene energije, svoje stvari na prvi sprat stare zgarde.

Kovid 1 izgledao je kao štalag 1. Bio je to polulogor.

Oni koji su čitali nešto o istoriji Drugog svetskog rata znaju o čemu je reč. Šestorica bolesnika u maloj sobi, zbijenih kreveta, u zgradi iz 19. veka koja, izgleda, od tada nije renovirana.

Od zajedničkog toaleta bez tople vode i ikakve privatnosti bio je gori jedino improvizovani krevet. Tri međusobno zavarena uska pravougaonika, prekrivena sa dva sloja tankog sunđera i plahtom. Kada bih legao na krevet, žlebovi su mi se urezivali u leđa i krsta.

Trebalo je da bolujem spavajući kao fakir.

Medicinske setre osmesima su vetrile čamotinju. Hodnikom su okretale preteške boce sa kiseonikom, Crnjanski bi rekao kao da su lepeze. Njihova požrtvovanost bila je nešto najhrišćanskije što sam video ove godine.

Jednu sam zamolio da mi pomogne oko kreveta. Nisam zahtevan pacijent, ali na ovom improvizovanom ležaju zaista ne može da se leži, rekao sam. Evo, uverite se i sami.

Složila se sa mnom.

Dežurni lekar odobrio je da mi donesu dušek koji je, ispostavilo se, bio dvostruko širi od kreveta. Sestre su bezuspešno pokušavale da ga fiksiraju. Preširok dušek stalno je padao sa toga što je trebalo da bude krevet. Setio sam se Čarlsa Bukovskog i njegovih problema sa dušekom izanđalih federa koji su mu se zabijali u leđa.

Uto se pojavio dežurni lekar. Bio je u nečemu nalik skafanderu. Očigledno, bio je iscrpljen posle celodnevnog rada. Ljudi oko njega su teško disali i umirali.

Obustavio je neuspešne pokušaje medicinskih sestara da na moj krevet postave normalan dušek.

– Zamenica direktora naložila nam je da vas premestimo na Infektivno odeljenje – rekao mi je.

Vest mi vonjala na neku buđ.

Pitao sam ga da li je terapija razlog premeštaja.

Odgovorio je da nije. Na njegovom odeljenju mogu da dobijem istu terapiju kao na infektivnom.

– Ne bih, onda, da idem odavde – odgovorio sam.

Lekar me je mirno i ljubazno podsetio da je bolnica hijerarhijska ustanova i da pacijenti ne mogu da biraju odeljenje na kojem će se lečiti, a zamenica direktora mu je u toj hijerarhiji nadređena.

Zaboravio sam da kažem da mi se zamenica, nakon svega što sam o dešavanjima u bolnici objavio, više nije javljala na telefon.

– Tamo će vam biti znatno udobnije – rekla mi je uz osmeh medicinska sestra koja mi je pomagala da pređem na Infektivno odeljenje.

Iako sam isprva rekao da mogu sam da odem do Infektirvnog odeljenja, već sam bio toliko oslabio da sam se jedva kretao. Virus je snažan kao vuk. Opšta slabost je, uz povišenu temperaturu, bila jedini simptom koji sam osećao.

Kada smo stigli do jednokrevetnog apartmana sa kupatilom, postalo mi je sve jasno.

Nakon što sam proteklih godina objavljivao informacije o fiktivnim zaposlenjima u bolnici, neusaglašenim podacima o mrtvorođenčadima, specijalizacijama, odlascima lekara koji su iz te iste bolnice bežali i drugim osetljivim temama, na koncu i lažnom odeljenju za vantelesnu oplodnju, otvorenom bez dozvole nadležnih institucija isključivo za potrebe izbora, upravi se nimalo nije isplatilo da rizikuje moj boravak u Kovidu 1.

Iako sam na Infektivno odeljenje bio doveden protiv moje volje, osećao sam se potkupljeno. Mom lošem raspoloženju doprinela je još jedna činjenica, za koju uprava nije znala ili koje, takva kakva je, nije mogla da bude svesna.

Nikada svoj položaj pacijenta ne bih zloupotrebio, niti bih, kao pacijent, slikao čemerni Kovid 1.

U nečemu što jeste bio apartman, iz torbe sam izvadio Crnjanskove “Hiperborejce”. Setio sam se svog prijatelja Slobodana Vladušića koji je “Hiperborejce” poneo u rat 1999. godine. Želeo je da, ako mu tako bude suđeno, umre sa Crnjanskim.

Stresao sam se kao da sam popio najljuću rakiju.

Te prve večeri dobio sam kroz infuziju neki snažan antibiotik. Mislim da je to bio novalgetol. Moja telesna temperatira se skljokala kao stara šampita. Pored mene je bila čelična boca sa kiseonikom koju su svakih nekoliko sati menjale diskretno nasmejane medicinske sestre. Lekovito su delovale na raspoloženje, iako su patile pod skafanderima, radeći po ceo dan.

Baka u apartmanu preko puta je umirala. Jednog jutra, nakon što sam se umio, primetio sam da su vrata tamo gde je bila otvorena.

– Mislile smo u bolnici da si jedan od direktorovih drkoša – da, upotrebila je baš taj posprdni subotički izraz medicinska sestra koju sam sreo nakon što sam izašao iz bolnice. – Na Infektivno odeljenje često dovode svoje prijatelje, a oni umeju da smaraju i izvoljevaju. Bilo nam je ispočetka čudno što nemaš nikakvih prohteva, a onda je zamenica direktora lično došla u vizitu. To se do tada nikada nije dogodilo.

U jednom trenutku, prve noći, učinilo mi se da više ne mogu da udahnem bez maske za kiseonik. Na prijemu u bolnicu rekli su mi da su mi plućna krila upalom zahvaćena svega deset posto, ali da mi ce-er-pe divlja. Našao sam se na ivici panike, ali sebi nisam dozvolio da u nju upadnem.

U sobi je bilo uključeno grejanje. Bilo je toplo. Otvorio sam prozor i osećaj skučenosti u plućima je nestao. Zaspao sam mirno sa maskom za kiseonik na licu.

Preostalih sedam dana u bolnici sam proveo kao prve dane bolovanja, samo što sam povremeno bio vudu-lutka za bezbroj igala. Između infuzija, lutao sam Rimom čitajući Crnjanskove “Hiperborejce”.

Poslastičarnica Babington nadomak Španskih stepenica, Berninijev čamac odmah pored, Kafe Greko gde sam, u godinama pre epidemije, sricao Gogoljevu cedulju ispisanu ćirilicom, pa kafe Rozati gde je Crnjanski povremeno sedeo sa zagonetnom gospođicom Dela Kloa, Narodni trg ili Pjaca del popolo sa čijeg kraja Neronova utvara vekovima, noću, opseda Rimljane i njihove goste, Pinč pun zelenila sa pogledom na Mikelanđelovu kupolu u suton i palata Borgeze, pa nazad, preko Tibra, do Sent Anđela i četvrti Trastevere sa svim onim sjajnim malim restoranima…

Dok sam za Crnjanskim ponovo prelazio Milvijski most, na kom je Konstantinovo hrišćanstvo iskasapilo Maksencijev paganski svet, osećao sam se pomalo kao begunac iz bolnice.

Rim koji pripada mojoj supruzi i meni Crnjanski je oblikovao više nego ijedan rimski imperator ili papa. U našem Rimu, Crnjanski je uz rame Mikelanđelu.

Iz maske, priključene na veliku i pretešku čeličnu bocu koju su, kako sam već pomenuo, ljupke medicinske sestre okretale kao lepezu, udisao sam čist kiseonik osvežen vodom. Podsećao me je na pljuskovima prošaranu vedrinu Rima koja je, jedne nove godine, navirala sa Tirenskog mora gurajući proleće u kalendarsku zimu.

Zanimljivo, nisam se plašio. Momo Kapor bi rekao da sam se, možda, samo plašio da ću se uplašiti.

Da neću umreti bio sam siguran kada sam, drugog bolničkog dana, sav izboden od infuzije i injekcija, počeo da razmišljam kako ću, čim izađem, potražiti prvo posleratno izdanje “Seoba”. Štampala ga je subotička “Minerva” pre tačno 65 godina.

Dugovao sam to Dobrici Ćosiću čiji su me književni portreti ispratili u bolnicu. Portretišući Crnjanskog, Ćosić je tamo detaljno opisao kako se Crnjanski, zahvaljujući hrabrim urednicima subotičke „Minerve“, vratio među nas.

Oporavljajući se, potom, kod kuće od virusa, pomalo sam tragao za tim prvim posleratnim, pritom subotičkim izdanjem “Seoba” koje je Crnjanski lično redigovao, u odnosu na ono prvo, štampano 1929. godine kod Gece Kona u Beogradu, unevši značajan broj jezičkih i stilskih ispravki. „Dnevnik o Čarnojeviću” prištampan je uz “Seobe”, kako navodi Rista Tošović u pogovoru pomenutog subotičkog izdanja, bez izmena, na osnovu drugog izdanja iz 1936.

Više iz znatiželje, pretražio sam neke od sajtova za prodaju svega i svačega, pa i knjiga. Klik na računaru zazvučao je kao mala Božja promisao. Pronašao sam iz prvog pokušaja, u tom trenutku jedini, ali savršeno očuvani (čitaj: neupotrebljeni), primerak “Seoba”, sa prištampanim “Dnevnikom o Čarnojeviću”, u izdanju subotičke “Minerve” iz 1956. godine. Biblioteka “Izbor”, knjiga četvrta. Primerak je koštao koliko burek kod „Mićka“, preko puta mog stana.

Naručivši taj jedini dostupan primerak, primetio sam kako mi se ukus u ustima menja. Bio je to poslednji simptom kovida koji sam iskusio.

Osećaj potkupljenosti otišao je sa povratkom čula ukusa.

Subotičke.rs, 2. septembar 2020. godine