Zaista je dobro što je lokalna vlast, pa makar to bilo očigledno navrat-nanos, minut uoči izbora, saopštila da namerava da preuredi poljanu u Ulici partizanskih baza u park i što je ovdašnja opozicija, pa makar to bilo očigledno navrat-nanos, minut uoči izbora, saopštila da je napravila plan u cele tri tačke

Branko M. Žujović

Sticajem okolnosti, dve važne ovonedeljne vesti tematski su se poklopile sa onim o čemu sam pisao pre nedelju dana: lokalna vlast je najavila da će grad dobiti veliki park u Ulici partizanskih baza, a opozicija je predstavila svoj program u tri skromne tačke. Rudimentaran, ali ipak program.

Napisao sam prošlog petka da lokalna vlast ima slabo čime da se pohvali kada je programska vizija razvoja grada posredi, osim ukoliko haotiku investitorskog urbanizma ne proglasimo za značajan domet upravljanja gradom.

Zanemarimo sada to što je izrada urbanističkog projekta novog parka “u toku”, što sugeriše da je odluka o njegovom podizanju doneta naprečac uoči izbora.

Zanemarimo i to što Subotici, očigledno, nedostaje još nekoliko parkova među zbijenim investitorskim čedima, niklim po centru i oko centra, kao pečurke posle loše komunalne politike. O toj vrsti, u kulturološkom smislu divlje gradnje, niko do sada nije imao potrebu da govori.

Podržimo odluku gradskih vlasti da podigne taj jedan park, pa makar ona bila predizborna.

Budimo, pritom, dovoljno racionalni, a ne dnevnopolitički plitki i emotivni. Onoga ko bude na vlasti u gradu tokom naredne četiri godine artikulisanim očekivanjima primorajmo da, od samog početka, govori konkretno i otvoreno o svim važnim temama, pa i o oplemenjenim javnim površinama. Trenutno nevidljivi doprinosi investitora komunalnim interesima treba da budu nametnuti kao uslov za njihova javnim interesom kontrolisana, a ne lošom politikom podivljala ulaganja.

To znači da na mestu dve porodične kuće ne možete da smestite košnicu za trideset porodica, a da sistem vodosnabdevanja i kanalizacije ostane iz vremena kada u celoj ulici nije živelo toliko ljudi. Sve to bez prostora između, koji s proleća lista ili cveta, što bi ukazivalo da ovde ipak žive kulturni ljudi, a ne ekonomski insekti.

Istovetni principi očekivanja treba da važe za opoziciju.

Premda zadržavam sasvim osnovanu sumnju iz prošlonedeljnog teksta da politički uticaj Nele Tonković u koaliciji koju formalno predvodi, naročito u oblasti građevinskih ulaganja, uopšte nije odlučujući, već kozmetički, pozdravljam ekspresno predstavljanje njenog programa, pa makar taj program bio sadržan u tri krajnje načelne tačke (planski i urbanistički razvoj, dostojanstven život svih građana, te grad održive budućnosti, nove energije i pametnih rešenja).

Ma koliko zvučalo idealistički, bilo bi sjajno, pa stoga to ponavljam, ako bismo lokalne političare svojim osvešćenim političkim očekivanjima primorali da o važnim pitanjima govore kroz programe i delovanje sve vreme, a ne samo uoči izbora kada se panično udružuju s koca i konopca, jer većina političkih aktera, čast izuzecima, živi isključivo od stranke u koju su trenutno učlanjeni i “bavljenja” politikom.

U četvrtoj smo deceniji obnovljenog višestranačja, a naše razumevanje politike, u proseku, nije otišlo dalje od emotivnog pražnjenja dnevnopolitičkih strasti u binarnom kodu protivljenja “drugoj strani”. Na toj frekvenciji politički sistem izbacuje samo imena kojima treba da verujemo, ali ne i programe za koje bi trebalo da ih držimo kao vola za rogove.

To znači da sve vreme sebe jalovo ubeđujemo kako je, tobože, bolje da na izborima pobede “manje loši”, što nas vodi iz razočaranja u razočaranje, jer su “manje loši” i dalje loši i iza kulisa često spregnuti sa najgorima, a u interakciji sa vlašću, kada za to dođu u priliku, ti „manje loši“ ponovo postaju najgori.

Biću dosadan: osvešćeno očekivanje Subotičana, da im celokupna lokalna politička klasa, čiji su materijalni interesi međusobno i te kako ispreplitani, mora prikazivati i pred budnim okom javnosti upražnjavati planove i programe delovanja, jedini je evolutivni politički put grada i sito kroz koje iz lokalne politike, vremenom, možemo da ispratimo mešetare koji su u politiku, očigledno, zalutali o našem trošku i interesu.