Sve i da je otvaranje medija moguće, šta ćemo zateći u njima?

Branko M. Žujović

Pre nešto manje od šesnaest godina, bio sam jedan od gostiju u kabinetu gradonačelnika Šaosinga. To je grad od oko šest miliona stanovnika, čije šire područje broji trinaestak miliona ljudi.

Šaosing se nalazi u grozdu megalopolisa u orbiti Šangaja i zaliva Hangdžou.

Uz gradove načičkane oko delte Biserne reke, to je jedno od najgušće naseljenih, ekonomski i infrastrukturno najprosperitetnijih područja na svetu.

Sticajem okolnosti, Subotica je šest godina kasnije upravo sa Šaosingom uspostavila neku vrstu zvaničnog partnerskog odnosa koji, makar na papiru, postoji i danas.

Pre posete gradonačelniku i gradskoj upravi, obišli smo oba lokalna dnevna lista.

Tehnološki, bile su to vrlo moderne redakcije, sa velikim brojem pretežno mladih novinara i urednika.

Pretpostavljam da su izgledale onako kako su gostima iz Kine, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, izgledale redakcije Politike, Večernjih novosti ili Borbe.

Tokom razgovora, gradonačelnik me je, valjda da bi se nadovezao na temu naše posete, pitao za broj stanovnika u našem gradu i brој ovdašnjih štampanih medija.

I tada smo, baš kao i danas, imali više medija nego novinara, ali mu to, razume se, nisam rekao.

Svoju zemlju ogovaram isključivo u svojoj zemlji, a svoju gradsku upravu isključivo u svom gradu.

Zamolio sam gradonačelnika da mi da malo vremena, koliko da uzmem dva gutljaja zelenog čaja.

Nabrojao sam, u sebi, 21 štampano izdanje i to nije bio konačan broj. Bilo je tu svega: nedeljnika, oglasnika, biltena i opskurnih glasila najrazličitijih političkih partija, organizacija i zajednica.

Na ukupno sto četrdestak hiljada stanovinika, imali smo više od dvadeset, što redovnih što povremenih štampanih izdanja. U proseku, jedno na šest ili sedam hiljada stanovnika, što je potpuno neodrživo za grad koji ukupno ne može da sastavi ni polovinu jedne prave redakcije.

Šta bi tek bilo da sam odoka utvrđenom broju lokalnih štampanih izdanja pridodao sve ovdašnje radijske i televizijske stanice?

Od tada do danas prošla je decija i po.

Pisani mediji u međuvremenu su promenili galaksiju. Iz Gutenbergove, prešli su značajnim delom u elektronsku, kombinujući vodeo zapise sa tekstom i društvenim mrežama, a divlja kontrola lokalnih medija kod nas je metastazirala do neslućenih granica uredničke i novinarske samocenzure, time i samoponiženja.

Ono što su kod nas “bivši” započeli, upodobljujući novinare i medije po vlastitoj političkoj meri, njihovi “naslednici” su usavršili do nivoa doslovnog informativnog aportiranja.

Lokalni mediji nisu tu da saopšte neku važnu informaciju ili činjenicu, već da prećute ono što treba ili da saopšte samo ono što treba, onda kada treba.

Zahvaljujući tome, oni dobiju godišnje sledovanje iz budžeta, od kog, u stvari, njihovi zaposleni životare, a neki od vlasnika se bogate, iako je sufinansiranje proizvodnje medijskih sadržaja osmišljeno radi unapređenja kvaliteta medijske ponude, a ne zbog te vrste očigledne korupcije.

Ali, da ne dužim sa medijskim konkursima i sufinansiranjem medijskih sadržaja.

Šta sam imao da kažem na tu temu, saopštio sam pre dve godine serijom od tridesetak tekstova o konkretnim zloupotrebama tih konkursa.

Varaju se oni koji misle da je dovoljno “otvoriti” medije ovakve kakve decenijama imamo i da će tada na medijskoj sceni procvetati hiljadu cvetova, a u gradu svanuti i sve doći na svoje mesto.

To je velika besmislica i opsena.

Mediji nisu konzerve da budu otvoreni, a i kada bi ih neko zaista “otvrio”, ma šta to značilo, veliko je pitanje šta bi u njima pronašao, osim postojanog očekivanja da iznova budu uslužni i korumpirani.

Novi vlastodršci bi inercijom svojih olako datih obećanja o “otvaranju” medija možda odolevali neko vreme, ali bi se stara matrica zloupotrebe medija, koji jedino znaju da budu zloupotrebljavani, ubrzo vratila na staro, takođe inercijom navike da se bez provere prenose jedino zvanična saopštenja i ono što godi sujetnom uhu centara moći.

Danas nam, profesionalno i etički, sasvim pristojno izgleda izveštavanje Politike, Večernjih novosti ili Borbe od pre pola veka, iako su ti mediji, poput onih u Šaosingu, bili pod zakonom propisanom kontrolom, za razliku od današnjih medija pod divljom kontrolom koja je, u stvari, najgori oblik kontrole.

Iskorak iz te vrste kontrole ne zavisi od nečije političke volje, stava ili olako datog obećanja, već od svesti gradske zajednice da mediji treba da kontrolišu lokalnu vlast, a ne lokalna vlast medije.

Ta vrsta životne potrebe za sada se samo nazire među milenijalcima, a punu svest o njoj u grad bi mogla da donese generacija Z, profesionalnim znanjima i veštinama potencijalno pelcovana protiv zlobne tuposti i primitivizma lokalnih političkih aktera koje smo mi upoznali i čiji smo „rad“ iskusili.