Karikatura je posustala zbog toga što smo pristali da živimo u njoj

Branko M. Žujović

Kada je pre dve godine saopšteno da je karikaturista Milenko Kosanović (1948 – 2020) preminuo, opraštajući se od njega napisao sam da nas je ostavio da živimo u njegovim karikaturama.

Kosanović je svoje poslednje godine proveo boreći se nepokolebljivo za karikaturu kojoj je pripadao, ali je u njoj odbijao da živi.

Ovde, u Subotici, ustanovio je čitav festival koji je, na žalost, nadživeo.

Sa Kosanovićem je nestao i njegov festival koji je sam teglio na svojim leđima, poput kakvog Atlasa, ali potpuno dobrovoljno i sa osećanjem misije koje, ipak, ne poseduje svako.

Šta je sve tada Kosanović preživljavao, a da se pritom, nijednom, nikome, nije požalio, objaviću nekom prikladnijom prilikom.

Zato, kada danas, u prolazu, neobavezno primetimo notornu činjenicu da je karikatura u najvećoj krizi do sada, da iščezava i da je posustala, setimo se da je to zbog toga što smo pristali da živimo u njoj. Životu unutar karikature nije potrebna karikatura, nego lakat, rame, fotelja, pištolj…

Milenko Kosanović, onako blag i nesvadljiv, ipak nije pristajao da živi u karikaturi. Zbog toga je neumorno stvarao karikature.

Proteklog utorka, u foajeu Pres centra Udruženja novinara Srbije (UNS), u Knez Mihailovoj 6, odnosno u tamošnjoj galeriji “Aksios”, izloženi su Kosanovićevi radovi nastali do 2007. godine.

Izložba je upriličena zahvaljujući UNS-u, Kosanovićevoj porodici i ljubaznom galeristi Draganu Škrnjiću.

Na otvaranju izložbe okupile su se Kosanovićeve kolege, kao što su Jugloslav Vlahović, Nedeljko Ubović i ostala značajna imena iz sveta novinarstva, nauke, kolekcionarstva i beogradskog javnog života.

Trebalo bi, takav je plan, da uslede izložbe Kosanovićevih ostvarenja u Novom Sadu i Negotinu, a potom se, možda, pojavi i prva monografija posvećena jednom od najvećih srpskih karikaturista.

Sam naziv beogradske galerije, “Aksios”, koji znači dostojan, što je reč koja se u javnom diskursu u poslednje vreme olako upotrebljava i troši, iako u osnovi predstavlja glas liturgijske aklamacije, veliki je putokaz na tom tek započetom putu negovanja uspomene na veliko i značajno delo Milenka Kosanovića.