Ne samo da više nismo kadri da uspostavimo vlastiti javni prevoz, već nismo u stanju ni da kao grad saopštimo šta imamo na tu temu. Nadam se da je ovo moj pretposlednji tekst o subotičkom prevozniku

Branko M. Žujović

Redosled dešavanja koja su prethodila prošlonedeljnoj odluci Skupštine grada da privatizuje gradski i prigradski prevoz, o čemu sam pisao, zaista ukazuje na vrlo izvesnu mogućnost da je odluka o tome doneta znatno ranije, a da je saobraćajna studija, koja nigde ne predviđa uvođenje privatno-javnog partnerstva, trebalo da bude samo naknadni stručni paravan za odluku donetu na nekom vaninstitucionalnom mestu.

Verujem da bi to moglo da bude tako, ne samo zbog vrlo jasne hronologije koju sam izneo u prošlom tekstu. Verujem da je ovaj scenario vrlo izvestan i zbog toga što se sećam izjave Radoslava Vukelića iz Sekretarijata komunalnih delatnosti od pre, otprilike, godinu dana. Vukelić je tada rekao da će rezultati studije, a ne zahtev direktora Ljubisavljevića, odrediti dalji tok poslovanja „Subotica-transa“.

Danas znamo da je zahtev direktora Ljubisavljevića odneo prevagu nad onim što su nam gradski oci saopštavali i obećavali, uključujući samog gradonačelnika koji je obećao obnovu kompletnog voznog parka i opstanak Subotica-transa.

Planiranje i donošenje odluka o važnim gradskim temama izvan subotičke javnosti, proterane na društvene mreže, više nije nikakva novost. Svedočimo potpunom trijumfu partitokratije večno učlanjene jedino u vlast, nad javnim interesom.

Evo najsvežijeg srodnog primera.

Pre 18 dana, zamolio sam preduzeće “Elit Palić” da mi prosledi informaciju o broju posetilaca od otvaranja akva-parka do kraja proše godine. Nikakav odgovor na imejl sa pitanjima nisam dobio, iako je zaista važno da znamo koliko je gostiju privukao taj javnim novcem papreno plaćeni objekat.

Ukoliko je i broj posetilaca akva-parka u vlasništvu grada postao poslovna tajna, lako je zaključiti da će, jednog dana, sve iole važno oko nas postati tajna.

Institucionalno ćutanje postalo je temelj temelja svih gradskih “poduhvata”, naročito otkako je ekipa iz nekadašnjeg DSS-a, zajedno sa interesno “svesnim” i saradljivim drugarima iz nekadašnjeg DS-a, LSV-a i ostalih stranaka, zajahala grad u svom najnovijem stranačkom dresu i počela da ga mamuza.

To, međutim, ne znači da je stranačko vođenje i razaranje Subotica-transa počelo od njih.

Nerazumna kupovina najrazličitijih vozila, u rasponu od onih famoznih mini-buseva koji po slovu zakona nikada nisu ni smeli da budu upotrebljeni u gradskoj vožnji, do kupovine turskih autobusa, sprovođena je vrlo svesno kroz formalno različite vlasti, a ne iz puke nesposobnosti ili neznanja, kako bi sistem (u najširem smislu) voleo da svi misle.

Krajnji cilj bila je, naravno, nečija materijalna korist, ali i podizanje troškova Subotica-transa, o čemu sam takođe već pisao. Cilj svih ciljeva bila je laka privatizacija gradskog i prigradskog tržišta javnog prevoza.

Ne može se ekonomski nerazumna kupovina pomenutih turskih autobusa, sprovedena početkom oktobra 2019. godine, uz krupne reči samohvale lokalne partitokratije, objasniti drugačije nego mračnim nametanjem takve odluke iz nekog od centara moći.

Neko je, naprosto, dozvolio tu vrstu ciljanog javašluka koji je predstavljen kao podvig.

Sam Ljubisavljević, koji sa tom akvizicijom nema veze, rekao mi je tokom intervjua da je to bila katastrofalna odluka, pre svega zbog nastavka usložnjavanja voznog parka najrazličitijim modelim autobusa, ali i imajući u vidu funkcionalnu kratkotrajnost delova ugrađenih u te turske autobuse.

Subotička javnost sada samo reži sa društvenih mreža na “nesposobne” stranačke kadrove, ne shvatajući da su upravo ti kadrovi, bili svesni svoje uloge ili tek korisni idioti, samo zupčanici jednog šireg mehanizma koji teži vlastitoj koristi, a ne interesu Subotičana.

Iako privatni gradovi, o kojima sam pisao prošli put, kao i takozvani “petnaestominutni gradovi” uspostavljeni uz ograničeni broj izlazaka iz njih (dozvola je obavezna), o kojima je pisao Slobodan Reljić pre godinu dana, jesu postali realnost naše epohe i vrlo izvesna budućnost naših potomaka, postoje, istini za volju, i gradovi koji su, u međuvremenu, uveli potpuno besplatan javni prevoz, rukovodeći se najširom komunalnom računicom.

I u jednom i u drugom slučaju, za nas je najgore što smo na repu svakog događaja, samoprepušteni centrima moći umesto sprovođenju zakona i predanosti javnom interesu.

Postali smo grad koji ne samo da više nije kadar da uspostavi vlastiti javni prevoz, već nije u stanju ni da kroz zapečaćene medije kaže šta ima na tu temu.

Nadam se da je ovo moj pretposlednji tekst o subotičkom prevozniku.

Poslednji će biti objavljen kada mi direktor Dejan Ljubisavljević, konačno, prosledi dokaze da je u Subotica-transu kupovina rezervnih delova po drastično različitim cenama godinama i decenijama pre njega bila, takođe, uobičajena poslovna praksa.