Lokalni izbori su na vidiku. Glavni eksponenti lokalne vlasti su takvi kakvi jesu. Ali, kakva im je alternativa?

Branko M. Žujović

Pre oko tri decenije, moj zaista uvaženi novosadski kolega, jedan od onih koje duboko poštujete i onda kada se sa njim uopšte ne slažete, dobio je poziv jednog trgovca benzinom da mu napiše program nove političke stranke.

Za tu uslugu, preprodavac benzina ponudio mu je petsto nemačkih maraka. U godini u kojoj je ekonomska kriza u Srbiji obarala svetske inflatorne rekorde, bilo je to omanje bogatstvo u smislu koji je, srećom, novijim generacijama nepojmljiv.

Problem je bio u tome što je program nove stranke trebalo da bude napisan za jedan jedini dan. Trgovac benzinom nameravao je da svoju stranku registruje već sutradan, kako bi, ne šalim se, prekosutra ušao u jednu važnu koaliciju u kojoj je, ispričao je tada kolegi, već obezbedio treće mesto na izbornoj listi, što ga je, takođe, puno koštalo.

“Šta će biti cljevi stranke koju osnivaš?”, upitao je kolega.

“Znaš ono… Demokratija, sloboda…”, odgovorio je novopečeni političar.

Dodao je da stranku osniva kako ga ne bi reketirala ni državna, ni antidržavna mafija.

Kolega je prihvatio posao koji mu je ličnu materijalnu egzistenciju trebalo da učini nešto malo izvesnijom. Plate su tada iznosile tek po koju marku.

Napisao je taj politički program za jedan dan.

Ipak, od preprodavca benzina nije dobio petsto maraka. Iznos mu je isplaćen u dinarima čija se vrednost prepolovila dok je kolega stigao do dilera koji su mu dinare razmenili u tada neprikosnovene marke.

Novopečeni političar – preprodavac benzina na kraju ipak nije izabran u sastav Narodne skupštine, ali ova anegdota možda najbolje odslikava značaj i poziciju političkog programa u stvarnom društvenom životu Srbije.

Za tri decenije stvari se nisu promenile. Više nisu ni na nivou “demokratija, sloboda, ovo, ono…”. Stranke su ideološki i programski hermafroditi.

Kao sve kurve, mogu da budu šta god klijent poželi.

Nepostojanje uređenog lokalnog programskog delovanja danas predstavlja neku vrstu sive međustranačke zone u kojoj važi princip prećutne kohabitacije vlasti i opozicije. Ta okolnost, dakle odsustvo bilo kakvih programskih ciljeva i načela, vlast i opoziciju na lokalu, dopalo se to nekome ili ne, stavlja u kontekst polova jedne iste, šire političke matrice.

O tome posredno svedoči broj „bivših“ koji su postali „sadašnji“, a koji će, izvesno, pokušati da budu i „budući“.

Što je najgore, programski segment politike više niko ne pominje, ne primećuje, niti ga očekuje, iako bi upravo koncizno i stručno sročen program političkog delovanja na lokalu trebalo da daje smisao i smer ukupnim društvenim i komunalnim kretanjima.

Kada ste poslednji put čuli nekog lokalnog političara da se poziva na konkretna sistemska komunalna rešenja iz jasnog programa koji je njegova politička organizacija ponudila građanima, za koji se dobro zna i za koji građani njegovu političku opciju drže kao vola za rogove?

Niste čuli tako nešto, zato što takvih programa, naprosto, više nema. Era političkih programa je odavno okončana. Ukoliko negde formalno i postoji, lokalni politički program je sačinjen po principu “znaš ono, demokratija, sloboda…”.

Sasvim sam siguran da bi se svi lokalni političari našli u nebranom grožđu kada bismo ih ovoga časa okupili i zamolili da nam, svaki od njih ponaosob, nevedu najznačajnije komunalne probleme grada i ponude gotova rešenja za te probleme.

Umesto programa, stranke nam nude političke emocije koje maskiraju njihove krajnje namere. Te namere uopšte nisu naivne, niti zavise od građana koji strankama, pritom, širokogrudo poklanjaju neophodnu zakonitost i legitimitet odlučivanja.

Da li je izgradnja takozvanog akva-parka na Paliću bila plod opsežnih ekonomskih, ekoloških i infrastrukturnih studija pretočenih potom u bilo kakav plan i program potvrđen voljom građana, ili vrlo mutan ad hok projekat za isisavanje novca iz budžeta?

Danas je nemoguće doći ni do osnovnih informacija o posećenosti tog objekta podignutog našim novcem.

Ne tvrdim to zbog onoga što se juče čulo u gradskoj skupštini, već zbog činjenice da “Elit Palić” o tome ćuti kao trudna seoska devojka od 22. januara, kada sam tom preduzeću prosledio molbu da mi prosledi informacije o zakupnini i posećenosti tog objekta.

Damokratija, sloboda, ovo, ono…

U kom programu je, uostalom, pisalo da je pozorišnu zgradu poželjno i normalno graditi decenijama, ili danas zaboravljenu obilaznicu oko grada?

Ili, da će gradske apoteke biti jednostavno ukinute, a Subotica-trans dokrajčen?

Veoma je važno da stranke, podjednako vlasti i opozicije, privolimo ili primoramo da svoje delovanje učine predvidivim, umesto što nas neprekidno stavljaju pred svršen čin.

Mene zaista zanima šta takozvana opozicija namerava da uradi sa Subotica-transom ukoliko dođe na vlast.

Kako tačno izgleda vizija subotičkog javnog saobraćaja u njihovim programima za koje ne znam da postoje? Ko bi tačno sproveo u život tu viziju? Da li bi javni gradski prevoz ili neki njegov deo bio besplatan, kao u mnogim gradovima? Da li bi gradski prevoz u budućnosti bio na električni pogon ili bismo nastavili da koristimo naftu i dizel?

Hoće li istaći jasno definisano i garantovan opredeljenje da u svoje redove neće primiti preletače?

Naročito me zanima jesu li stranke, podjednako vlasti i opozicije, za privatizaciju vodovodnog i kanalizacionog sistema, ili nisu. Jesu li za privatizaciju usluga čišćenja i negovanja gradskog zelenila?

Šta ćemo ako ispod Radijalca pronađu litijum?

Da li lečenje ljudi treba da bude humanistička misija ili biznis? Kakvi nam zaista mediji trebaju?

Hoćemo li da očistimo Palićko jezero, ili ćemo u njega zaista da postavimo bazene kako bismo konačno u jezeru mogli da plivamo?

Hoćemo li da nastavimo sa praksom udovoljavanja takozvanim investitorima, ili ćemo izboriti ponešto i za svoju decu? Na primer, poneki park.

Šta ćemo sa kladionicama koje rade uz same škole i u kom političkom programu, ako već zakone ne poštujemo, piše da kladionica treba da bude tik uz prosvetnu ustanovu?

Zaista mi je dosta opskurnih likova koji rudare popularnost svojih stranačkih lidera, da bi iz nje izvukli što mogu za sebe. Prekjuče u jednoj, juče u drugoj, danas u trećoj, a sutra i prekosutra u četvrtoj i petoj partiji na vlasti.

Za izlazak na izbore ne treba da vas motivišu snažne emocije protiv bilo koga, već ono što vam je zaista potrebno, a što niko na subotičkoj političkoj sceni trenutno ne nudi.

Upravo da ne biste dobili ono što vam je potrebno, recimo kanalizaciju, uredan asfalt, trotoar ili školu bez kladionice koja parazitira uz njenu fasadu, uveravaće vas neprekidno da je važno samo da ovi drugi ne dođu, a ovi drugi će vam uvaljivati priču kako je jedino važno da ovi odu, a da uopšte nije važno ko će umesto njih doći.

Stvar, pritom, uopšte nije u tome.

Bio bih najsrećniji da me svet subotičke politike demantuje i priloži bilo kakav smislen program svog delovanja koji bi protagoniste lokalne politike konkretno obavezivao na bilo šta, ali, nažalost, neće.