Japanska vlada u utorak je načinila još jedan korak ka preinačenju ustavnih odredbi, koje su do sada strogo ograničavale pravo ove države na upotrebu vojne sile. Usvojen je tekst ovogodišnje japanske „Bele knjige“, koja bezbednosno okruženje ove države definiše kao „sve teže“. Tokio je saopštio da mu je zato od vitalne važnosti jačanje vojne sposobnosti. Tenzije sa Kinom i Južnom Korejom navedene su kao razlog rasta troškova odbrane Japana, a Peking je optužen za „pokazivanje mišića“.

„Bela knjiga“ – crne slutnje

U dokumentu se dalje kaže i da bi Japan trebalo da igra dominantnu ulogu u regionalnoj i međunarodnoj saradnji u oblasti odbrane. Ovaj deo „Bele knjige“ od kineskih eksperata ocenjen je kao pokušaj Tokija da povrati pređašnju vojnu moć.

Razume se, kinesko Ministarstvo odbrane odgovorilo je na najnoviji potez Tokija. Iz Pekinga se čulo da Japan samo traži izgovore za poteze u oblasti vojne i bezbednosne politike, kao što je naoružavanje. Jer, japanski vojni budžet povećan je za poslednje dve godine na 4,78 biliona jena, odnosno 46,6 milijardi američkih dolara, uz rast od 103,2 milijarde jena.

Peking je još saopštio da Japan ignoriše činjenice, isporučujući neutemeljene optužbe i namerno predstavljajući Kinu kao pretnju.

Reagovalo je i Ministarstvo spoljnih poslova Kine. Portparolka Hua Čuenjing odmah je izrazila veliko nezadovoljstvo i protivljenje tenzijama koje je, kako je rekla, prouzrokovalo objavljivanje „Bele knjige“. Ocenjeno je da je potez Japana zlonameran i da predstavlja pokušaj da se propagandom protiv susednih zemalja ojača vojna sposobnost.

Na najnoviji potez Tokija reagovao je i Seul. Vlada Južne Koreje saopštila je da ne može prihvatiti „nepravedna očekivanja“ Japana, pozvavši Tokio da povuče takve kvalifikacije i spreči ponavljanje sličnih poteza.

Seul je nedvosmisleno saopštio da Japan sa jedne strane predlaže da dve zemlje poboljšaju odnose, a i dalje preduzima korake koji ih pogoršavaju.

Strategija dugoročnog kineskog odgovora

Ove, najsvežije vesti sa Dalekog istoka samo su nastavak geopolitičkog varničenja na relaciji Japan – susedi. Bilo da se radi o nuklearnom oružju, japanskom prisvajanju kineskih ostrva Djaoju ili odavanju počasti japanskim ratnim zločincima u hramu Jasukuni, ove vesti postale su toliko uobičajene da ih javnost kao takve naprosto očekuje.

Zanimljivo je, međutim, zaviriti u pozadinu društvene strategije dugoročnog kineskog odgovora na izazove Tokija. Peking je u februaru proglasio dva nova praznika. Reč je o 3. septembru, Danu pobede kineskog naroda u odbrambenom ratu protiv japanske agresije i 13. decembru, Nacionalnom danu sećanja na žrtve masakra u Nanđingu.

Rat protiv japanskih agresora u Drugom kinesko-japanskom ratu, vođenom od sedmog jula 1937. do septembra 1945. godine, prva je pobeda kineskog oružja u modernom dobu i jedan od temelja savremene Kine.

Japan je potpisao kapitulaciju 2. septembra, a prvi dan bez rata u Kini je proglašen za Dan pobede. Uspomena na ovaj rat čuva se svakodnevno u školama, medijima, javnim istupima i kulturi uopšte. Doprinos kulture pamćenja opstanku i napretku nacije uočljiv je na svakom koraku. U Kini učenici u školama sa ponosom pevaju nacionalnu himnu svakog ponedeljka, a lekcije iz istorije pomno se izučavaju od najnižih do najviših razreda, a pogotovo na univerzitetima.

Nanđing

Posebno mesto u kineskoj kulturi sećanja pripada Nanđingu. Južna prestonica Kine na prelazu 1937. u 1938. godinu bila je poprište jednog od najkrvavijih zločina ljudske istorije. Japanski okupatori likvidirali su do 300 hiljada žena, dece, zarobljenika i nemobilisanih muškaraca.

Ovi zločini dobro su posvedočeni na samo kineskim izvorima, već i svedočenjem velikog broja stranih, uglavnom zapadnih diplomata, humanitaraca i novinara.

Uprkos dobroj posvedočenosti, u kineskom društvu svakodnevno se insistira na rasvetljavanju svakog detalja zločina u Nanđingu. Nedavno su objavljeni dešifrovani, do sada nepoznati, japanski dokumenti o ovom zločinu. Oni su ekspresno obrađeni i publikovani u praktično svim medijima. Postali su dostupni svima, u rasponu od akademske javnosti do radnika u fabrikama i domaćica kod kuća. Osim toga, izrađen je nacionalni veb-sajt na kojem je moguće saznati doslovno sve o žrtvama i brutalnosti masakra u Nanđingu.

Ove godine, svratište Dungjuen, odnosno nekadašnji „Orijental“ hotel na Liđiju, nedaleko od puta Tajping u Nanđingu, gde se nalazio najveći zatvor za žene u Drugom svetskom ratu, biće gradskim propisima zaštićen kao mesto od posebnog istorijskog značaja.

Bivši zatvor za žene, koje su primoravane da budu seksualno roblje japanskih okupatora, prostire se na oko četiri hiljade kvadratnih metara, u sedam trošnih dvospratnih zgrada. Od sledeće godine dobiće sasvim novo lice.

Tokom 2003. godine, Pak Jong-sim iz Južne Koreje, uz pomoć istraživača, uspela je da locira sobu u zgradi broj dva, u kojoj je bila zatočena. Procenjuje se da je oko dvesta hiljada žena u Aziji tokom Drugog svetskog rata bilo primorano da služi japanskim vojnicima kao seksualno roblje. U Nanđingu je tada bilo više od četrdeset zatvora za žene, kao što je Dungjuen.

Inicijativa da se višestruko oštećeni objekti Dungjuena stave pod zaštitu potekla je od akademske zajednice Nanđinga, što je u Srbiji danas skoro nezamislivo, jer je njena akademska zajednica na svoj specifičan, inače nimalo akademski način, okrenuta evropskoj budućnosti za koju se smatra da je nacionalna istorija potire.

Ovo je samo deo napora kineskih vlasti da se očuva i podigne na zavidan nivo kultura sećanja na savremenu istoriju. Kada kažemo „Kina“, u Srbiji obično pomislimo na drevnu civilizaciju. Artefakti i dokumenta drevne prošlosti u Kini se takođe kvalitetno čuvaju, uz ulaganje ogromnih sredstava.

Kineska lekcija o kulturi sećanja kao osloncu napretka i bezbednosti nacije Srbiji može da posluži samo kao (u Beogradu odavno zaboravljen) uzor, naročito u godini u kojoj su neki od najznačajnijih srpskih jubileja ostali u debeloj senci dnevnopolitičkih kalkulacija i prenemaganja.

Kada u obzir uzmemo tu vrstu kvalitetnog negovanja uspomene na istorijske događaje, koji su direktno oblikovali modernu kinesku naciju i stvarnost, vesti o japanskoj „Beloj knjizi“ znatno se dublje i jasnije razumeju.

Naročito kada japanski premijer Šinzo Abe pre sedam godina izjavi da ne postoje uverljivi dokazi o pomenutim zločinima, a gradonačelnik Osake Toruo Hašimoto u julu ove godine doda da su „žene za utehu“ bile „neophodne“ japanskoj vojsci.

Svaka sličnost sa Srbijom i njenim istorijskim iskustvom u oba svetska rata više je nego očigledna i u poenti ove priče – razočaravajuća. Jer, Srbija 2014. priređuje ne više od moralno-političkog parastosa sebi iz 1914. godine.

Nova srpska politička misao, 10. avgust 2014.